Дело

Д Е Л 0 13G Ми смо се нарочито задржали на овом карактерисању г. Ристићева рада и личнога значаја нрво с тога, да нам се не пребаци нристрасност, друго с тога што је и ова карактеристика — карактеристична. Кад се унореди њен завршетак с њеним ночетком и осталом садржином. видеће се лако да они не стоје у најлепшој л.убави; а чему ће читалац више нридати важности: да ли ономе што нисац, као да, говори по сопственоме знању илп ономе од чега га одваја можда недовољно знана прошлост — то је ствар његова. Нама се чини да ће, не смањујућп ни мало значај г. Ристића као политичког човека п државника, колико га он стварно има, горњу ипшчеву оцену историја прилично знатно корегисати п у хармоничнији склад довестп са иишчевом оценом г. Ристићева држања за време оне кратке лпбералне владавпне у 1892-3. години. Остављајући на сграну нрво намесништво г, Ј. Ристића, кад он није играо прву улогу u ако је она н онда бпла знатна и рат 1876—78. г.. он је имао две важне п крупне нрплике где се одиста државништво u широк п далек ноглед могу да шжажу: то су година 1887. п годпне 1889-—1893У првој је био шеФ владе, састављене из савезних странака, радикалне и лпбералне, које су чннпле огромну већпну ондашње Скуиштине. У годинама 1889.—1893. био је први намесник u „стварни носилац Круне“, како наш ипсац вели. и имао је опет да радн са старим савезницима. најмлађом и најмногобројнијом странком у земљи нашој. Ми смо уверени да п онда, кад би и исгорија уписала радикалима у грех неке од оних погрешака које им у грех уиисују полптички противници, она мучно да ће изрећп повољну оцену о државништву г. Ристићеву тпх година п тога времена. Ми радо признајемо да се можемо варати, али ипак не страхујемо оставптп историји забележену п ову нашу — погрешку! Те су обе прилике, по нашем схватању, биле пробнп камен за процену и значење г. Ристпћева државништва. Али тај оглед као да није испао добро по г. Ристића. А ту се он, међу тпм могао кретати самосталније него и у којој својој ранијој нолитичкој н државнпчкој радњи. У оценн владавине радикалне чини нам се да лисац, нећемо рећп ниј е хтео бпти праведан, алп извесно није бпо то. Међу тим он је инак и по нешто нрпзнао и по нешто добро видео, у чем радпкали обнчно немају среће код својих оцењивача. Одмах у почетку овога одељка нисац црта, како је с доласком ра дпкала почео дувати један самосталнији ветар у политицп Србије, како се „мислило изаћи на супрот балканским аспирацијама Аустро-Угарске уз заштиту Русије, ове, т. ј. аусгријске аспирације сузбити у н,ихове праве граннце а у исто време н утицај Русије од Србије даље држатп.** али се то иоказало у брзо као немогућно: док се с једне стране аустрпски утицај из земље прогањао, догле се с друге стране руском утицлју шнром Bjiara отварала! Одношаји су према Аустро-Угарској ностајали с дана у дан свс нсиовољнији, и аустро-угарска ирестона беседа од 1890. године је Србији за то озби.љан укор дала! Али Србија је мирно продужила своју антиаустриску иолитнку. У чему н како? Што српска