Дело

КРИТИКА I! ВИБЛИОГРАФИЈА 139 очевидно нису намерне, алн су плод пншчева незнања илн обмане околине у којој је био. Он признаје да је радикална влада хтела добре одношаје, „али околност да је у Бугарској аустријски а у Србнјп руски утицај меродаван бно пореметио је брзо у ночетку добре односе“ по мншљењу иисца. Што се Србије тиче мп смемо тврднти да „руски утицај“ ннје томе сметао нпшта. Узрок ће бити у ненормалном стању у Бугарској, које је на суседа стављало захтеве које ниједна самостална држава не може да прпми а у прилкчној мери и подбадање са стране Аустрије, што је очевидно узрок те се није могао нпр. закључити трговински уговор са Бугарском, којн је Србија желела и за њ иницијативу узела. Питање о бугарским емигрантима такоће нетачно иредставља писац: Ризов је још много пре убиства Белчева отишао из Бугарске, управо протеран је отуда. А дипломатска преснја Аустро-Угарске била је у овој ствари толико отворена н необична, да је она побудила пажњу и других велнких сила које су јој дале разумети, да је гако њено држање — неумесно. II она се онда гек тргла. У пркос ових размирица с Бугарском у Србији се, тада, поново j ављала стара мисао о балканској конФедерацији, и Србији припада заслуга да ју је она нрва покренула. У везн с овим помиње се Трикунпсов пут по Србпјц и састанак српске н румунске омладине у ТурнСеверину. Али при свем том влади су расле све већс тешкоће ноглавито од односа измсћу Краљевих Родитеља. Прелазећи на цртање унутрашњих нрилика писац је очевидно био под утиском околпне која нпје имала рачуна право сгање износитњ Отуда је само могло доћн, да писац привиђа раздор у партији u да одступање г. Ј. Ђаје нриписује „незадовољним партијским елементима*. Дошав најпосле у причању до 9. августа писац црта развој крнзе иа начин, који очевидно издаје мисли п погледе околине ондашњега намесништва. Тенденција је да се оправда корак намеснпштва, па је према томе н цела слика склопљена. То је писца са свпм омело да потпуно заборавн на прописе Устава и да правично нзнесе тешкоћу питања за обе стране. Факат је, међу тим, непоречан, да је намесништво онда пропустило учинити све оно што му је у дужности било да кризу избегне. А кад се буду једнога дана пзнеле све чињенпце овога догађаја, онда ми не сумњамо да ће се ово и потврдити. При свем том не бисмо реклиг да је писац намерно ствар тако представпо : наше је мишљење да је бпо једнострано п недовољно обавсштен. У то нас угврђује п то, што он одмах за тим ствари, које је могао непосредније иосматратп и самостално ценпги правилније пресуђује. Овде мислимо на онепу либералпе владавпне иза 9. августа. Он је ту видео и онај атенгат на г. Пашићат о коме велп:„као атентатор ишчаурио се — срески пандур; он је истпна одмах предат суду, алп иуна светлост није иала на дело.. . Пашић је кад се вратио био позван на ручак у двор где су му свп честитали снасење, u тиме се. управо, завршила ова прилпчно мистериозна атен-