Дело

140 Д Е Л 0

татска аФера“. Није му измакла ни карактеристика целе владавине: Чачак, Смедерево, Крушевац, Велика Плана. Горачић. Вндео је u то, како је радпкална странка из избора изашла с малом већнном, и како је влада либерална ФалснФиковала пзборе „не зазирући нн од каквог средства да се само на власти одржи.“ Пошто је на тај начнн дошао до 1. априла и оцртао ону „радосг и весеље с којом је дело младога Краља у целој Србији било поздрав,ве но“. нисац прелази на Докнћев кабннет u нове изборе, о којима вели ово : „избори су дали велнку већину радикала, док су напредњаци, и ако владом помогнутн, само десет посланпка добпли.... лпбералииз страха од срамнога нораза нису у изборима ни учествовали. већ су само на неколико места иоставилп своје кандпдате.“ Сад онет долази стара несма о осионости радикалној н о Главном Одбору који је заповедао свнма радикалним министрима! Противницп радикала успелп су да бајку ову прогуре свуда. Она је ионављана толико година с необичном ревношћу и подупирана чак и краљевским ауторитетом, те није чудно шго је видимо и код нашега писца, који није могао да уђе у ту „тајну“ српске „државне“ политике према радикалима. Међу тим иронпја је судбине хтела, да се баш за владе тако званога неутралнога режима нокаже снага п власт Главннх Одбора друге две сгранке, кад су пОјединн министри морали по листама напредњачког и либералнога Главнога Одбора да бирају чпновнике и преговоре воде о равнотежп u равној подели места. Пста је иронија судбине хтела, да се но 9. јануару чека на ресултат седнице Главног Одбора наиредне Д‘транке хоће лн она званично узети учешћа у управи, који је ресултат шеФ напредне странке после однео u према коме се онда вршило нозајмљивање напредњака с том клаузулом „да се они отада не сматрају као чланови сгранке “ II данашњн тренуци сведоче како је радикални Главни Одбор грешник само за то, што је прво несрећан да иредставља најјачу странку у земљи, друго шго је несрећан да се баш код радикала вршила нека нарочита селекција кад су се владе нз њихове ередине узимале..... 0 оатцжпи манистара либералних вредно ће бити да чујемо како суди наш дипломата. Он о том овако пише : „Државни удар младога Краља поздрављен је свуда у Јевропи симиатично, али не тако н његова прва последпца : оптужба мннистара. II ако није за чудо да је тадашња Скупштина, чијн су носланнци нод либералном владом у затвору чамили н од којих је понеки и либералне куршуме у нрснма н леђима носно, радо прихватила уставно јој ираво да оне људе под катанац мете, који су се за осам месеци огрешили о <слободу н о најсветија ирава народна, ради нримера за оне који буду на власг долазпли, опет су требали разумнији елементи радикалне странке да размисле о том, да Круна не може Скупштинп на овом путу никако н никада следовати. Логичним п доследним може се увек назвати лоступак срнскога парламенга, алп он опет мора битн и добар п целис-