Дело

КРИТИКа II БИБЛИОГРАФИЈА 141 ходан -... Стварно потпуно основана и парламентарно неоспорно допуштена, оптужба министара се опет показала као политичка ногрешка ...“ 0 снољној полнтнци за то време нисац нпше, да су односи према Аустро-Угарској и Тројном Савезу били врло добри — до обољења Докпћева. Али да ie отада настао обрт, па се даље црта како су се односп с Аустро-Угарском све више погоршавали и како је аустро-угарски иосланик Темел морао директно Краљу пћи. ако је хтео да му најважније ствари не буду у архиву бачепе. Ту је дошло, наравно, и „босанско пнтање“, где су се Срби огрешили! У опште цртање писца спољних одношаја за ово време je врло нетачно u потнуно у духу нрекора који се с аустриске стране чују. Држање Аустро-Угарске за то време може се само онда обЈаснпти, па по томе и тешкоће с којима се влада у том ногледу борила — кад се на ум узме она околност, која је била предмет интерпелације у октобру месецу 1894. године у аустријским делегацијама, на коју је грОФ Калноки онако несрећно одговорио да је, по свој ирилици, за то u местом својим илатио. II одношајн суседне монархије према СрбиЈИ за све време радикалне владавине имаЈу ту своје објашњење. За време које нисац претреса та је околност исто толико важна, ако не и важнија, од оне коју он меће у центар свога причања. Српска државна политика је била не само уиућена но и везана за један нут и нравац о коме радикалне владе нису знале ништа и ако су носиле одговорност за државну полнтику. То је било могућно у Србији. Buo је један моменат кад 'се Србија могла отрести те везе која је спутану држи, на олакшање и срећу младога владаоца, али је он иропуштен Многи, врло многи догађаји, и спољни и унутрашњп, у нолитици Србије u пре 9. јануара и носле њега, као н он сам, не могу се aucoлутно протумачити ни правилно ценити док се то не зна. Писац наш то пли не зна, нли се, можда, чини да не зна. Може бнти и једно и друго. Које је од овога двога ми нећемо да погађамо и ако бисмо понеким знацима смели судити. да он ннје са свим стран овоме кључу !.v Из цричања пишчева о 9. јануару да забележнмо само ово : „II Гарашанин, вођа напредњака, био је позван у аудијенцију. Краљ Мнлан нпје се био видео с њим ни говорно од оне мрачне „Марковнћ-Книћанкине аФерец. Сад су се састала оба ова човека, којп су се пред целим светом тако тешко вређали. Гарашанин је био блед и узбуђеа кад је^ стуиајући у кабипет Краљев, видео нред собом Краља Милана. Краљ Милан је брзо пришао своме некадањем дугогодишњем иредседнику мпнистарства, пружио му руку u рекао : ?„У службп огаџбине нека је све заборављено !“ Догађаји даљи ј’ош су и сувише у свежој усноменн свима да бисмо се на њима задржавали. AIn ћемо овде, норед онога што смо још у почетку ових редова навели као мишљење нисца о пзласку из садашњега стања, навести само његове завршне речи, којпма закључује овај последњи одељак своје књиге :