Дело

2 42

д е д о „Радикалима ирипада неоспорно будућност Орбије и може се очекивати, да ће се ова партија ослободитп свих оних нримеса за владање песиособних, које су је увек до пада доводиле. II у снољној политнци има. такође, један пут којисеможе и у Бечу и у Иетрограду одобрити, п ако би радикална партиЈа на тај пут наишла, тада је ништа не би могло спречити, да тако давно жељену стабилност у одношаје Србије не унесе. То Србији треба да би ашгла успевати, али је само радикалпзам у стању то да изврши. За то, природно, мора у радикализму и будућност Србије бити“. с. м. н, Књпжевни радови архимандрита НиКифора ДучиКа, књига 4. Београд 1895. год., 12°, 467, страна и 2 слике, цена два и по динара. Изузевшп „МонограФИЈу Хилендара“ (стр. 1.—-148.), у којој, бар у једном њеном делу, имамо „књижевни рад“, осгале су чести ове повелнке свеске, четврте у реду „Књижевних радова“, што нх о свом трошку и о свом благу издаје срећни аутор — просто издавање раније па ра-зним местима штампаних старијих срискословенских текстова већином историске садржине. С краја књизи има регистар личних имена, што се у књизи местимице спомињу, за тим ,,облигатнп“ у срп. свету списак штампариских и штампарских погрешака. Мало шга у овој књизи можемо назвати „књижевним радом! у нравом значењу тих речи, овде се књижевник ограничио на рад обпчног п])енисиваоца, издаваоца старих споменика, који исто тако има своје вредности. Ако је у средњем веку оваки посао могао овековечити нмена смерних трудбеника, данас се он сматра као ирпиремнп посао за књижевнички рад. У „МонограФИЈи Хилендара“ у првом чланку нмамо историску слпку пз нрошлости ове славне задужбине славних Немањића, овог расадника грчке образованостп за српске земље. Уз то имаи оиис садашњег стања манастира. Али колико мало има топлинс у описивању садашњости, толико мало нове грађе, нових дата нз прошлости ЈХиландара. „МонограФијац обећава детаљну и исцрнну обраду материје, док ми находимо у овој лаке потезе мало не Фељтонистпчке. Други је део „монограФије“ заузег неколиким српскословенским текстовима. Такоје у другом чланчићу „Тииик св. Саве српскога на мраморном надв])атнпку у његовој типикарници у Кареји од 1199 год.,“ посао који не може одговоритн очекивању многих исни гивалаца старине. Имати „ориђинални тиник на пергаменгу — — — а нема сумње да га је својеручно написао св. Сава“. п оиет се дати на преииснвање п поређење типика, којн је „много нозннје урезан в()ло умјетнички у мраморном надвратнику у тој исто.ј његовој црквнци са скраћеницама које се с муком разбирају, јер је гудостаналнсано на мало простора;“ а онет кад г. Дучић всли „Краткоћа времсна