Дело

КРИТИКА И БИВЛИОГРАФИ.ТА 143 није ми допустила да са свом иажњом нрочнгам и уноредим онај на пергамену"...— — не знам како бн мајстор наше историске критике, Руварац. назвао! II за исторпЈу српске писмености и за историју Језика баш бп онај на пергаменту писани типик имао вредности, тако да само можемо жалити, што се више не зна о гом старом рукопнсу, који још не мора бити св. Саве. — Под бр. 8. „МонограФије Хилендара“ пмамо „Упутак како ваља читати псалтпр од св. Саве Српског“ по рукопису Српског Уч. Друштва бр. 51 (сад Кр Акад. Наука), из кога је Даничић у Knjiže vniku III штампао карејски типик. Г. Дучић вели да ]е то превод с грчкога, ,,а превео га је св. Сава, о чему има довољног доказа у самом унутку,“ само што ј е још требало навести те доказе да бн уверио чи таоце и науку обогатно, јер речи „азв же недшстоинп и лћнпви и хоуди мнихв Сава“ још не све доче, да то није могао бити други преводилан нстога имена. Филологија има и других начина да одреди којем делу аутора. Под 4. бр приоићио је г. Дучић нешто о књижници хиландарској, колико је могао разгледати за осам дана свога бављења, немајући за што да похвали руковаоце њене Узгред је нешто споменуо u о „завјеси за царске двери у саборној хилендарској цркзи, коју је везла српска великашица, кћи Воихне ћесара, а жена деспота Угљеше, нозније калуђерица ЈеФимија“. 0 прегледању књижнице г. Дучић велн: „Барем сам усгшо толико да испишем пз онијех јеванђеља, у коЈима сам нашао: занисе, године, кад су н гдје писана, и имена нисаца.“ Под бр. 5, има „Животопис старца Исаије, који је живео у XIV вијеку“ с уводом који је слободно могао изосгати, јер нишга ново не казује. 0 овом је предмету II. Руварац изрекао свој суд, па се више шта нема рећи. Овај је , нреподобнм и приснопоминамемУи блаженп отбцљ нашк Исага“ много срећнији био од најславнијег владаоца српског, јер се нађе ноко да му опише живот док о оном сви муче муком ! Под бр. 6- имамо „vvci.mb чешптн слова шлико глаголемв и пишемБ,“ свакако сриски пренис дела. које се припнсује Јовану Дамаскину, а превод приписиван је Јовану, егзарху бугарском, и ако се мисли с друге стране да је извршен у Србији. Вредно је пажње и спомена, што се за пример иростих и сложених речи спомињу српска имена Милошб, Драгошб, Доброславк. РадославБ, Добромирв.“ Под бр. 7. саопћно је г. Дучић „Извод из граматике Константпна Костеничкога^ из истог рукописа, из кога досад спомињате чланке 615 век): под бр. 8 иознати чланак „w иисменехв чрБноризца Храбра“; гшд 9. имамо „биљешке из старијех књига књижнице хилендарске,“ од којих неке имају знагну вредност за [нашу стару библиограФију; под 10 брie „Слово Константина ФилосоФа бугарскога пресвитера“; нод 11. (погрешно 10. ни у списку ногрешака неноправљено) нма , Заклетва попа Ђурђа епискону хвостанском/ а под 12. (под бр. 11)„стихирау нотамахилендарскога нојања.“