Дело

152 Д Е Л 0 веле да не знају садржаја песме ,,ЈК'енидба Душанова“, ,,Женидба Максима Црнојевића, „Бој на Мишару“ u т. д. Мора да су њихови проФесорп срп. језика нровели век само у граматичкој анализи, само у ]>азглобу језика несама, мимо чију су леноту и садржину пролазили као мпмо гурско гробље. II још говоримо о неком хуманистичком школовању о проучавању класичних књижевпости, а не учимо ни своју! Ово је издање друге књиге Буковпх Пјесама нраво критичко издање Колико се разликује од првога државног, види се из самог поређења. Све су разлике досадашњих издања верно побележене, те тако читалац има уираво сва издања, само што је треће Вукове узето за основу. Све ногрешке, каквих је било у Вукову издању, било да их је сам Вук опазно или није, ноирављене су, као шго и треба у критичком издању. Начелл, којих се држао приређивач овог издања, изнесена су књизп с краја (стр. 656. —646.). Пздајући овака монументална дела, требало би једнно jom пазити на хартпју, која треба да траје и да служп, а не да се квари, међу тим хартија овог нздања одвнше је слаба. Вукова су издања трајнија. С. Н. Т. Петрљ ЈПетровичк владмка — митрополитк черноropCKiH. Его nocRHui,eHie во елископа и сказанное имђ послћ етого слово. А. Александрова. КазанЂ. Типо-литограФЈд Императорскаго Университета. 1895.—• На 8-ни. стр. 17.ПроФесор Казанског згниверситета А. Александров у овом свом раду нзноси пре свега мишљење досадаш!внх историка о врвхмену завладичења Петра 1. која су мање више ирепрлчавања онога што је Сима Милутиновић у Историји Црне Горе 1835. нанпсао, а за тим чам из архиве карловачзе мптрополије саонштава прогокол о пменовању арх. Петра Петровића за епискона, слово његово, које је приликом свога хиротонисања изговорпо Мојсију Путнику u писмо митрополита М. Путника губернатору Јовану Радоннћу. Ово гшсмо чува се у архиви сарајевскога земаљскога музе]а. Из ових објављених докумената излази. да је 12. октобра 1784. сасгављен нротокол за наименовање Петра I за владпку, да је 13. октобра псте године у Карловцима хнротоносан од мнтрополита Мојсија Путника и владика Вић. Поповића, ЈосиФа Шакабенте u Јов. Јовановића. Узрок што није тако брзо посвећен за владику Петар I на место Саве, умрлог 1782., био је поред другпх његова изненадна болесг. Путујући из Беча за Карловце, баш на самом олтару Карловачком сломно је десну руку, те се морало чекати док не приздрави. У 11. свесци „Просвјете* за прошлу годину прештампано je пз овс књижице номенуто слово и иисмо мптроиолита карловачкога. Ђ