Дело

БОГОМОЉАЦ - СЛИКА ИВ ЗКИВОТА Наше село рачунало се као најпоштеније место у округу. Кад наиђеш у њега из других села, изгледа ти као да си, гтосле тешка и уморна пута по сунчаној припеци, зашао у хладовнто осоје, где ти мирис бучја и жубор поточића душу разгаљује и улева у љу бескрајно, нежно задовољство. С ким се год срегнеш, било мушко или женско , све ти изазива неку живу симиатију према себи, и ти мораш заволети ова добра и блага лица. И људи, и околина, и све што видиш у нашем селу уверава те, да. овуда готово никад не ходи нога јабанска и да je ово место самом природом одвојено од осталог света. Није ни чудо, ако се у тако забачену крају нађе по нешто, чега нема код осталог света. У другим селима, кажу, ретки су истпнски побожни људи, а у нашем селу било их је доста. Између њих нарочито се нрочуо чича Пера. Њега је знао цео наш округ, а знала га је и већина наших манастира. Ко ти није добио од њега какав паметан савет, или ретко семе, или чуо занимљиву причу из његова путовања, нли дознао да има места где не ору ралицом и пе копају мотиком, него раде бољим и вештијим справама. Знали су га сви, и сви су га веома иоштовали. Чича Пера је био права анђеоска душа. За њега су сви говорили да неће ни мраву на жао учинити. Такав је био од како га памтимо. Чим среди летину и посвршава јесење послове, он остави пуну кућу, па хајд’ на пут — у који мапастир. Тамо пробави целу зиму, па чим се снег стане топити, он воћ сгиже у село Распитивали смо га често шта ради