Дело

167 БОГОМОЉАЦ тако дуго у манастирима, али он нам по цео дан прича о манастирима како су подигнути, које су добре и зле старешине у њима биле, какве су им садашње старешине, али шта ради тамо чича Пера целе зиме — то не могосмо дознати. Кад баш много навалимо с питањима, он, да би се одбранио, проговори: — Валимо господа Вога, децо: зар тамо свет иде да се проводи и да гледа како he живети ? — Јок. Тамо се иде због грешнб душе, да се њој олакшају муке на оном свету, а телу како да Бог. — Знам, знам, чича Перо, — рећи he који дечко, — али тн се ваљад’ не молиш Богу једнако ?.. — Хе-хе, како би ти хтео много да знаш. Благо вама, децо, док мало знате !.. Тако је и Христос рек’о, да ћете ви сви у рај... а после већ, хе-хе,... све грех за грехом... па душа оде ђаволу. Ја — А зар сви људи иду ђаволу ? — Неће сви, — сачувај нас Господе створитељу, — ал’ 'ће их, богме, бити доста тамо. — Моја нана каже да ћеш ти сигурно у рај. За то се, вели, испашташ по манастирима. — Тхе, сви смо грешни у Бога; нема човека без греха; лли тек милост божја може многима да помогне. Али неки пут се овакви разговори не свршаваху тако мирно. — Људи некако опазише да чича Пера може веома да се наљути. То је бивало свакад кад га је ко дирнуо за његова молитвања или кад је ко пред њим ружио светињу. Људи га већ нису ннкад ни љутили, али дечаци су пробали, па кад видеше да то веома вређа чича Перу, оканише се. Једном се скупила деца око њега, па га запиткују и слу‘Шају његове ириче, док тек један дечак устаде па рече : — А што тебе, чича, мрзе варошани ? — Од куд ти то знаш, — запита он и иогледа дечка зачуђен. — Па онн веле, да теби манастири плаћају што намамљујеш свет да иде тамо... Настаде необичан призор. Чича Пера позелени, задрхта сав к’о да га је ухватила тролегница, скочи и иодиже обе руке у вис. Деца вриснуше и разбегоше се куд које, и он, као да се од једном трже, спусти руке па само узвикну : ii*