Дело

170 Д Е Л 0 ствари, које расејавају човека, кваре му побожно расположеље и уда.вавају га од Бога. То га је пренеразило и створило му у душн неко празноверно предубеђење, страх од некаква зла које га очекује. У такву стању није тешко било доћи до мисли да се светац огорчио на чича Перине тешке грехе, и да, због тога, не прима ни молитве од њега. За богомољца нема веће казне. Шта је горе, него кад ти светац молитву не прима ! Да бн бар избацио из главе мисли о кући и селу, чича Пера се рано крену из манастира, те да бар код куће може који часак посветити усамљеном размишљању о овоме случају. Али није још ни стигао до куће, а у глави му се, још док је иутовао, разрешила загонетка. — Нема више живота, мора се мрети ! Или је то, или ће ме макво друго, велико зло снаћи, — реши у себи чича Пера. И док је дошао до куће ово је решење било тако свестрано испитано н утврђено да више није остало ни трунчице сумње. То је већ био свршен суд, коме се он морао безусловно покорити. И он му се покорио слепо, без размишљања, без протеста.... Кад наступи пролеће, дође из војске деда Миланов син Спасоје. Првих дана по доласку изиђе у поље да разгледа имање, па сврати и на њиву у брду. Ту затече чича Перу где чугга уродицу из пшенице и, како изгледа, веома се зачуди његову присуству. — Шта то радиш, чича ? — запита Перу после обнчна поздрава. — Ето, синко, чиним оно што је и Христос говорио : вадим коров из пшенице док је још млада, јер после кад одрасте, ништа не помаже. Тако треба и са децом чинити док су млада... — Чича Пери баш згодно беше да развезе са својим поукама, али Спасоје, нервозан и нестрпљив, прекиде га нагло : — Ама што ти не плевиш своју ишеницу него моју ? Или си ваљад бабу дужан надницу ? — Дете, све је у руци самога господа Бога, и као iuto веле свете књиге, нико се нп чим не може заклети да је његово... али тек ја иосејах ову ншепицу, и ако ме божји угод-