Дело

Н А БАДЊЕ ВЕЧЕ - ЦРТИЦА ИЗ МОСТАРА I Читав је Мостар знао, да ja и комшија ми Перо бијасмо крвни душмани. Није то, ама нијесам трпио ни његово „добро јутро”, а камо ли што више ! Мрзак ми је био он, мрско ми и пиле из његове куће, — на ето. Ама да почнем из почетка. У мене јединац сик, Ристо, па ми дражи и од очињега вида. Млад, виђен, а добар к’о добар дан, и да иођеш по читавој Босни и Херцеговини, тешко да би му наш о равва. Немојте сад мислити, да ја то говорим што ми је син — не Фалим ја никога који није за Фалу, — него је баш био момак над момцима. Гледам га ја, па ми пуно и срце и душа, чини ми се : е нема сретнијега родитеља под овом кубом божјом. Што год му рекнем, па било и у Неретву да скаче, он ће ме послушати. Па није то чудо, што је мени тако драг, него и ђевојке да помахнитају за њим. Која га је макар једном виђела, oct’o јој је у срцу, на би и душу дала, само да се његовом назове. А он ни мукајет. Прође сокацима, накриви капицу на лијево, па ни да погледа на која врата, а камо ли да застане и да с којом проговори. Само што му је око запело за Милетића Савку. Сваки дан мени сахије1) долазе, па ми веле : Ристо ти се уловио l) гласници.