Дело

НА БАДЊЕ ВЕЧЕ

235 — И нека, момак је, — велим ја. — Не одмиче се о \ Милетићевих врата. — Тешто. Ђевојка је кршна. — Па оћеш ли му просити ? — То су моје ствари. И тако бих ја свакога испратио. Док ми једном и самом сину кроз главу, да га запитам. Дош о сам једио вече дома, па се разговарам са мојом Маром : — Овај наш се заћос’о.. — велим ја. — Па .. млад је. — Јес . Па ја велим да га оженнмо. Свак ми каже, да се не одмиче од оне Милетићеве, а ја велим : ђевојка је добра«. — Добра. — А добри су и пријателш. — Добри. — Па шга велиш ти ? — Што и ти. А у то он у собу, назва добар вече, па сједе. — Ти, момче, безбели био у ћосању ? — велим ја а намигнух на Мару. Он поцрвени до ушију. — Немој се стидит', немој ! Знам ја све. Ја не иђем за тобом, ама чујем. Него реци ти мени : мплујеш ли ти ону ђевојку? Ја... ја... Немој муцат’ него кажн. Нема, ту, ја хоћу да мн кажеш! Ако је ти бегенишеш, бегенншем је и ја. Он се осмјехну. — Па... ето... бегенишем. — Бива хоћеш ? Е добро. Ја ћу је просит\. Он готово скочи од весеља. — Ама, душе ти ? — Душе ми ! Он ме пољуби у руку. — Фала, бабо. — А хоће ли она тебе ? — запитах.