Дело

236 Д Е Л 0 — Хоће, рекла ми је. — Добро, — рекох ја, сад је све лијепо. П. Сјутра дан оправих се, те одох Милетићима, Савкиној браћи, да је просим. — Ја имам сина Ристу, а ви сестру Савку, па ако је суђено, да му је дадете за супругу — велим им. Старији брат Ђорђо накашља се, па погледа у млађега: — Е, брте, ако она пристане, онда, брте, и ми кабулимо,1) па нек’ буде сретно Ама велим ти, брте, најприје да је запитамо. — Добро, — рекох ја. Па изиђох. Други дан ево ти њега зором. — Ја ево дош о, — рече — И нека си... — Па да ти јавим, да не дамо Савке. Ја стадох ко’ опарен. — Зар неће ? — Оће она, ама нећемо ми. Знаш, брте, синоћ је запросио твој комшија Перо. Вели : да је чуо за вас, па и он заиск’о. А он је, брте, бољи... — На, бива, нема ништа? — Ништа. И он оде. — Право да кажем, не знам, кад ми је дош'о тежи дан. Није то шала, болан, испред носа одведоше ђевојку, иа да је ко не бих ни жалио, него онај болесни Перо. Ходао сам к?о махнит по магази. — Како ћу Ристи казат’? — мислио сам се, па да сам мог’о смрвио би и Перу и Милетиће и Савку и —• све- Сви су ми били душмани, сви су ми били мрски. III. Касно у вече, дош о је Ристо дома. Био је блијед к’о крпа, те сам одмах видио, да је чуо за све. — Нема ништа, — рече ми. . •) Прпетајемо.