Дело

НА ВАДЊЕ ВЕЧЕ 237 — Ништа. — J'a, каз о ми је Борђо и каз о ми је, да не иђем око њиховије’ врата. — А што то? — Бој е се, да не уграбим Савку. Причају ми неки, да је чувају к’о робињу. А она неће Перу. Ја се наљутих. — Неће, неће! Не вјеруј ти њој! Оно је женско, а свако је женско једнако. И она је к’о и браћа. И она је никаква. — Није она крива, — рече он. — Није, није! А ко је крив? Нек’ мсне неко наћера, ако ја нећу. Да хоће она, друкчије би било. — Сведно, она ја онет добра. Мени је било тешко, шго он њу брани и да га нисам жалио, носвадио бих се с њиме. — Има још ђевојака, — рекох му, само да га умирим. — Нека! — Па ћемо ми изабрати. — Ја не ћу, — рече он. Ја га погледах. — Нећеш ? — Нећу, кад она није моја, онда нећу ни друге. — Ама зар да се упропастиш? — Тешто ? Ја сам се једнако стишав’о да не иланем, па због тога нијесам шћео више ни говорити. — Пзбићу му је из главе, — рекох, па одох да спавам . IV. Перо се оженио и ловео Савку. K’o за инат мони, свадба му бијаше и сувише весела Ту се пјева, ту се игра, ту се једе и гшје, до миле воље. Тога дана побјего’о сам из куће само да то не слушам. — Био сам љутит на читав свијет, а и на себе самога, па да је свадба још трајала било би покора, да би се причало на све четери стране свијета.