Дело

— 0 да ми га је у шаке, — мислио сам за Перу, — ма смрвио би га к’о сламку .. Он, он... па да мога Ристу избије из седла. А Рпсто ми опет постао чудан — Ни налик на старог Ристу. Сваки час шути — и кад сједи и кад ради и кад хода. Нема ти више да запјева, јали да заметне какву шалу, него само узмо духанску кутију, па замотаје цигаре и пуши. Бој’о сам се, да се и не пропије, па сам због тога још крвничкије гледао на Перу п на све његово. И Савка ми је била к'о KpR на очима, — нисам могао ни да је гледам. Тражио сам све начине, само да им натруним, па опет, све узалуд. V. Прође читава година и по Перо ми је био још мрскији, јер сам имао и неколике парнице с њиме. Свак је живи знао, да се никада више ггомирити нећемо. Док сами Бог окрену друкчије. Удари некаква несретна болештина, па поче косити и старо и младо, и мало и велико. И моја Мара оде Богу на истпну, а до три дана иза тога разболи се и Перо. — Умријеће, — веле неки. — Неће, — веле други, — Хоће. — Неће. Тако сам слуш’о ђе говоре. А једнога дана закукаше у његовој авлији. — Умро је, — рекоше. — Умро. — Не знам вам казати, како ми је било тад у души. Бијзше ми га чисто жао и као да ми је неки терет паонагруди. Готово да сам се покајао, што сам био с њиме у омрази. — Али то је било само за час. Иза тога опет се у мени нробуди стари јд, па сам и онет окренуо главу од његове авлије. Нијесам му отнпГо ни на спровод.