Дело

НА БАДЊЕ ВЕЧЕ 239 VI. Како који дан пролази, мој Ристо све то живахнији И опет је пост?о разговоран и опет је поч о да се шали к’о и прије, а то ми је било тако драго, к’о да ми је из мртвих васкрсао. Поред њега и ја се одмах подмладио, па и ако сам жалио покојну Мару, опет сам био рахат. — Нека ми је само он вес’о, па сам и ја вес’о — рек’осам у себи, И тако дан по дан, па прође и прољеће и љето, те и јесен настаде, а мој Ристо једнако напредује. Док једне вечери дође преда ме. — Бабо, — вели, а чешка се, — ми смо инокосни. — Јесмо, — велим ја. — Па, бабо.... вријеме је... а и... него ја бих да се женим. Ја чисто скочим од радости. — Фала Богу, — рекох, — кад тн иаде на памет ! И вакат*) je више ! Он обори очи. — А јеси ли изабрао ? — запитах га. — Јесам. — Па која је ? — Он ме погледа, па затежући се изговори. — Савка. Ја се окамених. — Ама... Савка ? — Ја! — Савка Перина ? — Она ! Бијаше ми, к’о да ме је полио врелом водом. — Па зар њу ? — јекнух — Њу. — Што те преварила ? — Није она — Што је била за мојим крвним душманином r — Тешто. !) Вријеме.