Дело

240 Д Е Л 0 — Јок ! — викнух ја, — неће она у моју кућу ! Кад није прије, неће ни сада ! Сад ми ни она није друкчија од Пере. Ристо стаде. — Друкчија је, — рече за тим, — знам ја њу. Она је била моја увијек, па и сада. — Па што те одбила ? — Нијесу јој браћа дала, да пође за ме. — А сад ? — Сад их неће ни питати Ја сам дрхтао од љутине. Често пута скакао сам и уно-сио му ирсто у очи. — Е, неће она у моју кућу ! — викнух опет. — Ама молим те, бабо, смисли се... — Не моли ме ! Шта ћу се мислити ? Неће она у моју кућу. — Онда ћу ја у њезину, — рече он. Мени помркну евијест .. — Зар он, па да ми ово каже ? помислих у себи и једва •се одржах на ногама, — колико бијах ослабио. — Хајде ! Хајде ! — викнух му најпошље. — Ти и није•си мој син ! Хајде с очију ! Он изађе из собе. А ja се завалих на шилту и заплаках к’о малехно дете. VII. Прођоше неколико дана. Ристо се и вјончао и живи са Савком у Периној кући, а у мени живо срце пуца од туге и жалости. Кад иђем дома, некако ми се и нехотице окреће глава на њихову авлију, па онда утрчим у кућу к’о махнит, а сузе никад да уставим. То су ми били најтежи дани у животу, и никад нисам чешће призивао смрт к’о тада. Често пута долазило ми је, на бих га волио виђети и разговорити се с њиме, него да ми ко год поклони читав свијет! Може бит’ да би му тада и отпшао, ама се опет нисам мог’о нокорит’.