Дело

ИОЛИТИЧКН НРЕГЛЕД 271 би реална политика узела' већег маха од политнке осећања, а од тога не бпсмо имали ни ми Срби страховати за наше народне аспирације. Реална политика неће донусти, да Русија један елеменат, бугарски, нротежпра на штету другог, — јер здрави и потнуно схваћени руски интереси забрањују то. Овако решено нитање о легитимности бугарског кнеза u измирење руско-бугарско нема сумње да је један уснех више реалне подитике руске, којом је Русија у светској политици заузела највише место Хегемонија у међународној иолптици у рукама је Русије, — она је сада онај позвани судија да суди међународне спорове. да одређује ток нолитици. Никад Русија нијебила у тако завидном иоложају, на врхунцу моћп једне светске силе, као данас. Разуме се, да се онда руски антннод мора находити у таквој ситуациш, да јој се нема чему позавидети. Етлеска тешко да је икада била у тежем иоложају но данас. Потпуно изолована, са свпх сграна покушаји да се њен светски углед сузбије, да се она потисне из позицпја, које она не сме ни помишљати да напушта, без ирпјатеља а оикољена непријатељима; прнјатељство. које она нудп час једном час другом, одбијају редом с пуно пеповерења па и цпнизма, — то једанас положај Енглеске- Пошто је углед енглески отрпео онакав пораз у кп неско-јапанском рату, Енглези су покушали да намаме Русе у јерме шко питање, да их ту нозабаве, док се они на далеком истоку опораве- Руси су u то прозрели, нису смели да одреку да учествују у иптању јерменском, алп су ушли у целу ову аФеру опрезним погдедом на све стране u лево u десно, ушли су не као помагач, већ као контрола над Енглезима. Многе u многе етвари у јерменском питању пзгледају сада, осветљене документпма, у другој, јаснијој светлости. Пред енглески иарламенат шнесена је штампана збирка свпју докумената целе иреписке ио јерменском питању. Те енглеске „плаве књигеа очити су сведок енглеске марљивостп и савесности у служби земље. „Плава књига“ има сву преписку од почетка сеитембра до краја јануара ове године. Оно шго су новинари тврднли и дипдоматија побијала, овом „плавом књигом“ потпуно је доказано. Енглеска се носила мпшљу да преда мандаг Русији за окупацију јерме ске. Сама будући слаба за овакав акт, хтела је Русију да наведе на то. Беч је живо нодржавао енглеску мисао, али су је у Петрограду u сувпше хладно нримили, да се потнуно могло рачунати да Русија одбија то од себе. Енглеска је овде иретрпела приличан удар — Русију није могла задобиги а изгубила је Турску. Тако се само може и разумети онако досга нагао нрелаз тона говора лорда Солзберија, који најпре одјекиваху као звуци бојне трубе шго објављује битку, а носле биваху све тиши u све елегичнији, као да теше за преварене наде. Турска, находећи се овако притешњена од свог старог нријатеља, морала је изабрати други пут — ириближити се Русији и тражити 1вену заштигу. Тако је резултат енглеске политике руско-турско пријатељство јер је ван сваке сумње, да се данас у Цариграду игра ирема руској музпци. Ну регко је кад несрећа сама, она