Дело

Д Е Л 0 30t) јер га он чак и не став.ка: огкуда та тако дуга, тако трајна и тако крвничка иолитичка борба? Је ли она срнском народу за срце прирасла, те је он водп само ради борбе, ради тога што у гом налази неко чудновато и необјашљпво задовољство. пгго он неКе или не уме друге нослове да ради? Сваки мисаон човек сложиће се с нама да то није, јер је то непрпродно. Ми смо виделн колико је дуго водио и морао видитн борбу народ српски но појавн Турака, да оставпмо раније време ван посматрања. За то шго се није могао одати мирном животу на свом дому, он се борио т,а то добије- ГеограФИЈа и п}»нрода земљишта које је заузимао номагали су му да ту борбу води и да не подлегне са свим сили која се против њега борила. Та дуга борба је развила у њему дух слободе, неке ратничке особипе, ионоснтост Он том борбом није још успео да стече оно што је желео п што му други споре, а није ни иодлегао. Успео је до сада да обнови две српске државе. да на два места сви]е самостално огњиште. На другим местима је још под туђом политичком управом, али се ипак одржао као засебна и одвојена народност. Они којк су били слабији, подлегли су, и они су мирни. Али је тај њихов мир изнуђен. он је наметнут, он је плод јаче силе и мање о гиорне снаге. Тај мир је донео и службу, безусловну службу туђину, која силом изводи ону „синтезу“ за којом уздише старац А. С., т. ј. претапа потчинене елементе у себе. Словаци, Русини и други ушли су већ у ту „синтезуа. Маџари хоће под њу да мету и Србе с Хрватима, и Румуне. а с Аустријанцима и Србе у Босни п Херцеговнни. Србима се та и така „синтеза“ не свиди, онн се против ње боре, они би је хтели само као самосталан народ, хтели би да она не нде силом, него културом и сарадњом свију. На такве маџарске и маџарско-аустриске „синтезе“ не прпстаје нико и ниједан народ; те ни најмање није чудо што је не прима ни сриски народ. Миран, културни рад је могућан само под овим иогодбама : или да се мирно, без поговора ириклони туђој сили, и у ону „синтезу“ уђе која је оличена у помаџаривању. понемчавању и покатоличавању, или да се има слобода за миран рад, да други гоме не сметају, да се има своја аутономија где те борбе нема. На прво неће да пристане српски народ, II за то у очима гих „културних синтетичара“ ilie Serben sind und beiben Rebellen, као шго je цар аустриски Фердинанд рекао денутацији Срба угарских 1848. године. II за то што се то Србнма не да. они се боре, они воде нолитичку борбу. Она их кошга скупо, они то знају, али они осећају да друкче бити не може. Они осећају, ако и нису можда тога свесни, да је свака политнчка борба у исто Bpeivie и економска борба, борба за културу, борба за магеријални развитак. Докле год има разних класа у друшгву, u докле год има народа који хоће друге да потчине, дотле је u борба економска борба политичка. „Борба или смрт, крвави рат или ништа. Тако је питање немилосгиво ностављено“, вели Жорж Санд. Шго је та борба u у Србији, слободној п самосталној, исто тако јака, ма да су њени облици природпо у неколико