Дело

КРИТИКА II Ш1БЛИ01'РАФЦ.ТА 6 091 од мирноће старца, он је жучни крвнпк u прави мародер, који наде борце хоће да пљачка u мрцвари,као какав касаиин у кога је отупело свако осећање и с-ваки морал. Први му је крив што је створио „социјалпстпчку школу“ у нас и окужио нашу „надри интелигенцију.“ те ће ерпскп народ, ако то прекужити може. дуго од тога боловаги. Он му је u телом u духом био болестан. Он му је „Русовљева. ананијом и другим физпчким гресима изнурена природа,‘' која је са „болесничким идеалима народ свој онлодила.“ Ј[ он мује услед тога, „срећом доста рано умро.“ Бедни старац; Мора да је кад год, у сво]е младо време, добио од Светозара добрих багина, те му то не може да оиростп ни сада кад је он одавно мртав. А Светозар је умео и добро гађати и добро погађатп оне којпмаје самона устима патриотизам и шупља Фраза, а на делу се даве у бризп за пун џеп, ухљебнЈе и „материјални опстанак“ своје драге личности. Може се коме свидетп илп не свидети Светозаров нолитички рад, алп му нико не може порећи ни даровитост ни научну спрему: он је у доба у комје живео и радио био један од најобразованијпх људи. II његови литерарни радови, а он је бпо само књпжевнпк нијо бпо апггатор, нмају трајне вредности. Једна студпја о његовом литерарном раду, о његовим делима као u о његовом утицају u на литерарнп и на политички живот у Србији, била би благодарна тема за једног озбиљног радника. Тада би се впдело колико je здравих мисли и погледа он унео у српску књижевност п српско друштво. А онаква празна u жучна испадања противу Светозареве личности показују само нечисту душу u незналиштво старца А. С. (Јно што овај проблематични старац говори о Милетпћу и Ј. То' мићу вршак је сулудости и — ниске душе. „Жив је, па и опет мртав. Тело није погребено, само му je ум мрачна рака — вечита тама обузела. ()н се сам још за живота сахранио. Даровит, духовит, пун полета беше, u то му за рана меценате п протекторе прибави... Као човек у најјачој снази бацио се и он на политично поље и таку је окретност развио да je сав народ занети п за собом у иолитички врглог повести знао... нанравпо је од свога народа само будно псето, које ће док се друге мудре народностп прикупљају u снаже за све њп лармом својом опасности оглашавати.“ Па u то све нпје било доста овоме гадном старцу, негоје и уМи. летићеву породицу зашао, те му пребацује што је оставио породицу своју „у најбеднијим материјалним u моралнпм околностима“, u ако му признаје да је поштен био, и „што све то није у злој намерп чинпо.“ И то све само за то, што Милетић није српски народ „на културно ноље повео“! Ми овде не можемо улазити у оцену Милетићева јавнога рада, али је овај исппс сам, из ове гадне старчеве књиге довољан да се види како он оцењује једног духовитога и аоштенога човека, по самом његову нрпзнању, и то у часу кад он болан лежи од удараца — Тпсиних и маџарских. II кад томе додате Факат, да го чини један неаознат старац, човек којп се крије, онда сваки мора битп на чисто п с његовим карактером u с његовом — памећу. За све невоље српскога народа у УгарДело IX 20