Дело

311 КРИТНКА II БИБДИОГРАФИЈА ношто је све то простим тврђењем без доказа и Факата забележио, он? старац овај, опет се тој истој интелпгенцији обраћа и држи „да је на њојзи да она све досмдање погрешке и ноправн.“ Сад, на један пут, писац налази да има и „мало језгровите u иатриотеке српске интелигенцпје“ која треба тај задатак регенерације на себе да узме. Сад он мисли да нма у српском народу и „искре животне снаге, која је још ваљада заостала“, и ако добре воље н нраве љубави буде зна да неће ни божји бласослов изостати! За то само треба да се сва ннтелигенција ухватп у дивно културно коло, а пнтелнгенцнја у ужем смислу да буде ксловођа у томе. Од нодизања школа, од најнижих до највиших, u укидања штипендија писац све очекуЈе: у томе он види лек оном грдном злу, оној корупцији, оној деморализацнји шго их је у свем народу и у евим слојевима његовпм видео! II да би још ближе своју мисао изцео. старац нам казује како смо страшно погрешнли што нисмо д-ра Туромана разумелн и његов н другова му савет нослушали! Куд би данас Србија доспела била да је пре 20 годнна тај глас послушала — узвикује сгарац наш. „тврдо убеђен“ да би нас Туроманов савет спасао. Колико је круино п високо почео старац, а како је ниско u сигно завршио!... Да ли и г. Туроман овако високо мисли о својим предлозима не знамо, али знамо да су наши класичарп били врло класични у неким ситним, врло реалним, материјалним стварима, а то исто видимо п код оних у Н. Саду, који се од салаша u Фондова не могу да одвоје. Један од њих је толико далеко отерао у класицизму, да нам нпшта паметније није знао нрепоручитн у Бранику. но да је за Србију — апсолутизам. За сву невољу нашу, он je нашао да је крив парламентаризам!.... Још нам на крају писац ређа цео низ мера за поправљање соја српскога. за регенерацију и духовну п телесну. Ништа у њима нема што толико пута већ до сада нцје понављано. и што свакн готово у ирсте зна. Али сви ти предлози и преиоруке врл^ чудно изгледају према оној слицп коју иисац о ерпском народу даје — кад би и ако би она била истинига, као што би нас овај старац хтео да увери својим Фразама. Чини се као да су они ту само за то, да се боље примн она слика, те да се њена права ирпрода не иокаже и ue види; јер ако је све онако црно како писац вели, и ако је то црнило захватило сав народ , какву ломоћ ту могу дати школе н —- гимнастика? Шта ту може учинпти университет, кад нема „латенгних ирикупљених снага“, кад је „само једно мушко“ у Србији u кад су сви искварени и деморализовани? Ко ће да дпже школе, ко ће у њнма децу да учи, где ће се наћи ирОФесорн за университет? Не, не, овај старац је са свим заборавио на логику. Он се у једном .„поквареном кругу“ креће, па из њега не може никако да пзађе. Наопако је и неваљалачки иочео, па, са свим природно, мора смешан, најпосле, и да изађе. Поштенн и умни старци тако не раде. Они се, нре свега, „не крпју. Онн кукају, и грде и шибају грешнике, али и помажу н при-20 *