Дело

312 Д Е Л 0 мером ирстходе. Онп отворено казу.ју зло. алн не нраве и од добрз зло, н од зла горе. А шта ради наш старац? Он пошто ,је од Србије начинно res nullius. res primi occupantis, и ношго ce начудио како је већ комшије нису зграбиле да ux она не кужи хоће, на један мах, да је поправља! 11 то не он, него позпва друге, ону исту интелигенцију коју је онако и онолико оцрнио, а сам се као јазавац скрио у рупу да га нпко не впди и да га ннко не нита: а какав је пример давао и даје своме роду u својој околини он, овај старац А. С.? Да станемо овде и да рекнемо још ово: српски народ, српско јавно мњење пма права да зна, ко је то тај старац што оволике тешке, и пеправедне. и неистппите тужбе на њ диже? Он има нрава да се с њим очп у очи ногледа п да га припита за његово старачко здравље, за његов морал, за његов рад, за нраво које му даје да буде овако налетан ii смеон. Jl ако се он не хтедне шш не смедне да нокаже, онда народ. а нарочито ми у Србији, имамо ирава питати г. Јована Ђорђег вића: ко је овај старац што му ову и овакву књпгу посвећује, и ujjumci ли он ту иосвету или не? II да лп управа Фопда српске новосадске гимнасије може с образом примити прилог од овакога старца и овакве књш'е где je њено име ио свему упогребљено као шиекулатпвпп мамац да се књпга вшие прода и растури? Сад имају реч: старац А. С., г. Јован Ђорђевић и управа Фонда српске новосадске гимнасије! С. 31. п. Духовне беседе Гаврила Поновика, владнке шабачког ; издао Алекса ИлиК, прота. Штампано грошком књижевног Фонда И. М. Колараца. Београд. 1895 Овом нрилнком можемо поновити ону давно истакнуту п у Јавностп утврђену нстину. "да је међу нашим црквеним радницима настунно велики застој и да томе, ради нашег оишге-народног напретка, треба што пре потражити лека. Јер морал у нашем народу опада, васпитни утицај црквених учигеља на народ бива све мањи, и сами они, иоред недовољне спреме. налазе се на распућу , не знајући ни којим нравцем да ударе, ни каквим упутством у томе раду да се иослуже. До душе, нма неколико зборника, што изиђоше последњих година (првп пут штамиане: беседе нок. енископа ТеоФана Живковића и Никанора Грујића и пре штампане : беседе митроиол. Михаила) и они иредстављају собом најважнији и најзначајнији материјал у нашој сиромашној црквсној књижевности, али сви ови зборници нн нз близа не могу претендовати да. у сввму поиуне ону нразнину, која се осећа у ваљаним п свестрасним угледима за упућивање наших црквеннх проповеднпка у њихову послу. Па кад нам се у овакову стању јави један зборник црквених про-