Дело

ЧЕДО ЉУБАВИ — Зрнце с београдске калдрме 3 Стегао је онај први «слћпаћв мраз. Као да је неко закупио и небо и сунце, па га застро густим покривалом, те не да ни једном зрачку међу људе!... А земљу омотала тешка магла пуна влаге, па ти притискује и тело и душу. Господе Боже!... Што ти овај Београд уме по некад да буде досадан !... Шта да радиш ! Сваки рад захтева и неког живота и веселости ; а овамо ти душа притиснута досадом као сињом стеном !... Па опет — шта ћеш ! Мора се живети. Промениш неколико механа, свуда затечеш једно исто : седе људи за столовима, неко чита новине, у којима нема ништа ново ; неколицина тамо засела око округлог стола па играју : саиса, дарде или пикета... остало кибицује и пуши .. Дигао се дим да таванице не видиш... Уђеш из влаге у дим, закашљеш се мало, колико обичаја ради нађеш какво празно место, па заседнеш и сам. .. И тако и пре и после подне Почне се бајаги какав разговор : — Шта ти радиш ? — Ништа... Кибицујем. — Вала и то додија ! .. вели први. Па онда додаје гласно да га и други чује : — Ала сам «шворцв, Бога му љубим !... Никад овако шворц нисам био !... Дело IX 24