Дело

370 дкло — Ја опет не знам кад ти ниси шворц ! — довикује му један што је јуначки обгрлио ону велику neh... — Та оно... вели овај... нисам богаташ, али ово се не може више ! Паре немам, бре !. . Паре да каву попијем !... А кажаче прсле, па цштеле прсле, па овај божанствени иберциг се излизао као аустријска цванцика !... — Бар ниси сам !... Има нас, хвала Богу, пуно !... довикује четврти. — Не галами, бре ! — вели му један што се удубио у чланак у «Виделуи... И нека лица чудновата. У оном диму све добија неку аветињску боју. — Хајд\чо ! — рекох једном пријатељу што сеђаше за столом са мном. — Куда ? — Куд било ! Хајд’мо да проврљамо. — До душе — и јесте за шетњу. — Ама ко ти говори о том ! зар је овде боље у овом дпму ? — Тамо море, овамо горе ! Овде је дим и топло, а тамо магла и — зима ! — Онда — с Богом ! — рекох устајући. — Најпосле, да ти правим друштво... Изидосмо из механе и упутисмо се улицом — На коју ћемо страну ? — Хајд’мо Теразијама. — Немој. Хајд’мо Кастриотовом улицом... Увратићемо се код Шуматовца да мезетимо и иопијемо по једно вино. — Охо ! .. Ти ме изненађујеш, богати Гаване ! — Не брини !... И окретосмо Кастриотовом улицом... Свет је врвео: неко послом, али их много више беше који су, као и ми, изишли у шетњу. Пред нама иђаше један млади пар. Разговарали су прилично гласно : — Чекала сам те данас. — Нисам могао, душо, Бога ми ! — Хоћеш доћи сутра ?