Дело

ЧЕДО ЉУБАВП 373 — Опа! Опа! Опа! Опа!... викашв једно мало завешче од тако пет година замотано у једну велику, вунену мараму, трчећи поред нас. — Браво мали! Браво ! — рекох, Дете се окрете, застаде, приђе нам па нам упиљи у очи. Како бесмо спрам великог лампиона могосмо видети нешто лица, што је из мараме вирило, и као зифт црне очи. Оно је пиљило. Мој пријатељ пружи му руку, коју оно прими, и упита га : — Чиј си ти мали ? — Ја сам општински — Шта велиш, шта ? — упитах. — Ја сам општински. — А како ти је име оцу ? — Ја немам оца. — А имаш ли мајку ? — Немам ни мајке. — А кога имаш? —- Имам бабу. — Како ти се зове баба ? — Баба, како ће друкчије. — И више немаш никога? — Никога .. Имам и тетку.. . — Како ти је име тетки ? — Тетка Мара. — Па шта радиш на улици ? — Сиграм се. — Зар ноћу ? — Што? — А где седиш? — Ено тамо ... И показа ручицом улицу што иде у лево одмах испод «Шуматовцап. — Па хајде да те водимо кући. — Знам ја где је кућа. — А да ниси побегао од куће? — Нисам. — Бије ли те баба ?