Дело

У КРПЛУ МРАКА 433 % После подне кад сам ушао к њему у собу, он се завалио на мало, већ нохабано канабе и у један угао собни упро своје иогледе. — Шта ви мислите ? рекох и пружих му руку. — Све, или боље рећи ништа. — Како то ? — Ето, посматрам онога паука, како се полако спушта и диже по својој паучинастој мрежи. И знате ли, шта сам зажелео у овом тренутку да постанем — доста је чудповато, али то сам јако зажелео, погодите ? Ја слегох раменима. — Како ћу погодити! — Паук ! — Паук ? — Сасвим тако. Па се за тим подиже и прсну у смех. Пође мало своме столу, но одмах се врати. — Ето, видите, не могу ништа да рекнем а да се не насмејем. — И ви сте увек тако весели, рекох и ударих мало јачим гласом на увек. Он место да ми одговори одмах, махну руком преко чела, заронн је у косу и тихо уздахну, али ипак доста јасно да сам могао чути. — Увек, да, увек Receo. Шта ћу кад ми је таква ирирода ! Па се опет засмеја, али тај смех би некако чудан, тајанствен. Посматрао сам га, и сада сам могао јасно да опазим, да сав овај смех беше неприродан, вештачки. Да ли да му кажем шта сам оне ноћи видео или не ? Нисам могао да се одлучим. Ако му кажем, бојао сам се нечега, што сам мислио, да ће се, као последнца, дсгодити, а управо нисам тачно знао шта ће то да буде. Разговаралн смо се читава два сата о свима стварпма, које су нам на ум долазиле. Он се трудио да буде исти онакав какав је у почетку био. Али испод оне привидие веселоДело IX 28