Дело

434 Д Е Д 0

сти опазио сам да јак, силан бол почива у њему. На свршетку говора случајно паде реч о љубави. — Збиља, јесте ли икад љубили ? — Кога? занита сн зачуђено. — Па... какву женскињу. — Иикад! па ипак љубио сам страсно, љубим и љубићу са још више жара. — Ваљда неког од ваше родбине ? — Не. Кога би толико могао да љуби? Загледах га у очи и оие су севале као распирени велики жар. — Знате ли предмет моје љубави ? — Заиста не, рекох. — Вечност, пријатељу, вечност. Да ли сам га. могао разумети, не знам, али да га нисам тако тужнога и у исто време тако дивљега видео то је заиста било. Седе оиет на канабе, забаци главу на наслон, и као себи да говори, а не некоме, који га слуша, поче : — Једна искра из вечнога жара бола и очајања прснула јо кроз васелену; пала је на земљу. И у утроби моје матере нашла је склониште да се претвори доцаије у читав комад жара. То сам био ја. Ах, пријатељу, Хорације, како је паклена та искра била ! И из њене средине, из њена језгра створио се мој мозак, и као што видиш из ових књижурина дува ветар н распирује ту искру жара у грозан, велики пламеи... Па полако као мачка кад вреба миша окреташе главу к мени, вребајући мој зачуђен израз лица. — Јесте ли разумели, пријатељу ? — Ништа, верујте. — Благо вама ! Устаде са седишта и приђе ми. — Нека вас ово не чуди што булазним. По неки иут болујем од главе, па бунцам. Падоше још две три речи између иас и изидох зачуђен из собе. Ко ће још знати шта та природа скрива. Демона или анђела ? Чинило ми се обоје, само то не смешано, као к'Д других људи, но раздвојено, да у једним часовима сасвим демон влада, а у другим анђео.