Дело

У КРИДУ МРАКА 435 Од тога дана слабо сам га виђао. Радио је сада више но пре. Прођоше неколико педеља. Једнога јутра кад ми Стана унесе воду беше доста узнемирена. Спусти бокал с водом на столицу и рече тихим гласом : — Нема ништа од г. Павла ! — Како ? запитах је зачуђено. — Ето, да је још само ту здрав, рече и показа руком на своје чело. Па за тим продужи : — Има скоро читава недеља како целе ноћи нз спава, и само чита и нешто страшно говори, да ме је страх ноћу да га слушам. Баш ми га је жао. Сиромах младић ! Изиде из собе. Оно гпто сам мислио да ће као последица те душевне борбе доћи, већ се почело остваривати. II зато ме није много ни изненадило саопштење Станино, да ће једнога дана његов ум помрачити; у то сам тако веровао, од оне ноћи, да сам чекао дан, кад ће се тај страшан догаћај започети. Обукох се на брзу руку и изидох. Целога дана није мн се ништа особито догодило и, заузет својим поеловима, признајем да сам и заборавио на Навла. Друге ноћи задржах се дуго у граду и изби један сат после поноћи кад се вратих кући. У соби Павловој светлила je лампа. Ма да ме је вукла жеља да завирим кроз прозор, инак то нисам учинио. Отво.рих полако врата и уђох у кујну; и веома се изненадих кад сам видео при светлости кандила, које је сваке ноћи горсло пред иконом, Стану, где стоји поред затворених врага Павлових. Чим сам ушао опа метпу прст на уста, нагонивши ме тиме да ћутим и показа ми руком да станем поред врата. Из собе Павлове чуло се иотмуло рикање, као бесног, полуделог човека. Говорио је нешто, али се није могло чути, и ако сам све силе напрегао да чујем. Као да се разговарао с неким. Погледам Стану, она сва уплашена, јако узиемирено дише. . Говор, из собе, бивао је све јачи и могао сам већ чути по неке речи, изговорене подмуклим н промуклпм гласом. — Отвори уста... реци ми што те питам.. нека засветле твоје очи..,. да ирочитам живот. Па за тим паста тишина за неколико тренутака, па се онда чу јак удар столице, као да је скочио с ње, и од.едпом 28*