Дело

484 Д К Л 0 То ucto важи п за нстунање пз поданства, јер на место consensus а долази dissensus, као contrarius consensus Алн нрирођење је само један и то изузетан начин постајања нодаником једне државе. То је начнн којп важи за странце, који све до тога момента нису имали нпкакав ближи однос са државом у чије ноданство стунају. За оне који су рођени од родигеља поданика једне др жаве, рођење је (порекло) тај акат којнм они добивају u ту особину својих родитеља, која се зове поданство. Право узима да и ту иостоји нека врста уговора само што је тај уговор прећутан. Ту се узима да воља за поданством постоји и да се огледа у прећутној маниФестацији тога лица, које ничим не изјављу е да жели раскинути тај однос поданства у којем се налази по самоме Факту рођења. У праву се узима да све дотле, док то лпце не иостане иравно способно за изјаву воље у погледу својега иоданства (llandlungsfahigkeit), да з i њ важи поданство његовнх родитеља. Кад постане способно, томе лицу нпко не стаје на нут да напусги то иоданство својих родитеља. Све донде пак док оно нарочитим актом не буде објавило своју вољу о пступању нз поданства његовпх родптеља, све дотле право га сматра за ноданика оне државе чији су поданпци његови родитељи. У пигању о поданству три су момента од каппталне вредности: 1. Свако лице ваља да је иоданик неке државе: другим речима, сваки треба да има своју отаџбину. Према томе безотаџбинство je нзузетак, ii има врло незгодних страна и по лице, које је без отаџбине, и по државу, у којој то лице живи. 2 Свакп треба да је поданпк само једне државе т. ј. сваки ваља да има само једну отаџбину. Тај је принцпп био познат и Римљанима; Дицерон га ФОрмулшне овако: Duarum civitatum civis esse nostrojure civile nemo potest: nou esse hujus civitatis civis, qni se alii civitati dicarit, potest ^1) У противноме случају конфликти између држава постају неизбежни. 3. Сваки треба да може истунити из поданства једне државе и заменпти га поданством друге. На такав корак човека могу иокренути безбројне прилике п разноврсне оправдане асгшрације. Сметати га у томе значи враћати се у доба варварства, стајати на пут људском самооиредељењу и поданству одрицати уговорну основу. То је начело било познато и усвојено и код старпх народа. Изузетак су међу њима чинили једини Шнартанци. Да су се u Римљанп њега држали, доказ нам је н онај Цицеронов текст који гласи: ut nemo civis romauus aut sui potestatem aut civitatem amittere possit, nisi ipse sit auctor factusi) 2). * * * Имајући c једне стране пред очима огроман значај — питања о поданству. а водећп рачун с друге стране о начинима на које се оно може стећн или ирибавити, Правни Факултет у Паризу расппсао је i) Cic,. pro Balbo, 11. Cic., pr® đomo, 29.