Дело

другу испроси! То се нн из чега не внди, — већ нанротив: То је само измишљење Чедомсљево. да се Марте онростп. Ово се тврди и тиме што, када Чедомиљ доведе Марту оцу својему и изјави да хоКе да је за жену узме, не навошћује се ни једном речЈу, да му се отац томе противио. Нпје нам јасно нн то, шта је Чедомиља привукло Марти одмах чнм је првп иут у колу видео. Чедомиљ сам вели да је то љезина леиота; ну, нисац с ам томе протнвуречи, јер нам још у почетку приче каже за Марту, да је „на очп“: пешто најобичније. Чедомиљев карактер нимало није за допадање. За њ се вели да је размажен, кицош, да се ноноси што је газдински син; понашање му је као у размаженог дерпштега. II онда, морамо се и нехотпце запитати: да лп ће овакав момак моћн усрећити једну девојку као што је Марта? Нрло јесумњиво, али, за новољу, најзад да верујемо (ако то и писац озбиљно жели) да ће, прошавши касније кроза чистилиште брачне љубави, постати човеком. Причица има неколико иризора у радњи. Сви су они врло обични. Сухих је и кратких дијалога гогово свуда, а психологпјске студије готово нигде. Надајмо се, да у будуће пећемо имати згоде, да овакве Јанкове приповегке разматрамо. М. Н. II.