Дело

100 ДЕД о

=

нешто причала, али се господмн супруг правио, као да је не разуме Седоше за вечеру супрузи Подрашкови. Већ је сваки јео другу кобасицу, кад се нечега сети го спа Реза. — Чујеш, Антоне, — има ли за то у закону, кад на прнмер у вече, кад си тп ван куће, гдегод у крчми, — кад бих. ја изишла сирота, сама остављена, некуд шетњу и кад би уза ме прнстао н стао удварати се некакав господпн, фин кицош, па ми говорио госпођице, — а ја ни мукајет, или рекао, где станујем, — а ja опет ништа, најпосле, да је нашао лен прстен, и упитао ме, да га ја нисам изгубила. — — — То не само није допуштено, то ie права кривица, те још кака, истрчао се мајстор. ко,н се немирно вртео и кашњуцао. — Тгути, кад те молим Знам да ништа не знаш. Онда би сестра нашег кућног надзорника већ толико пута била осуђена, колико је добила прстенова и брошева. II ти да учиш њуде закону, ти — — — н иочне пити. — То је нешто сасвим друго, она је неудата. — Неудата. А она два љена детета добро сведоче, за што се издаје да је госпођа, која се одвојпла од мужа. Разуме се, људи су томе криви, а не она Ништа не може бити дакле необично, кад каква млада госпођа, нероткпња, као ја на пример, рече, да није удага, да је дању гувернанта у породици богатога барона, а да ноћује код свога брата обућара.

— Резо ! — Баш би лепо било, кад не бнх смела отпоздравитп добар дан ! И госпођа Реза прпнесе к устнма чашу. — И оиај госцодичић — познајем га, снн је господара куће — говорио је да је нашао ирстен. — — — Како сте дошлн на тај говор ? — Једн п остави ме. Нашао је, велн, нрстеп, огласио ie преко новина већ пет пута, и ннко се не јав.па, дакле шта велпш —- да ли да као. — -- Кога? ускочи у реч обућар — На онај прсген. Дакле, ја рекох, да сам изгубила. Мислила сам, да ће ирстен дотле остатн, па да ти га дам о празнику. — Господин мајстор њубавно иогледа на жену и настави