Дело

КРИТИКА II БИВЛПОГРАФ НЈА 153 дува јак, силаи ветар, а буре су махом слпчие нојаве на мору. Незгодно је дакле рећи, да тамо има јаких н силних вегрова, а да нема олуја Нзгледа, да се под оним изразом „буре и олује“ сматрају пепогоде (orages, Gewitter), дакле нојаве електричких нражњења у атмосФери и онда горњн навод има сасвпм други смисао. Појам „буре и олује“ ннје скопчан с појмом „о непогодама“, јер нма бура п олуја без непогода, као што се појаве непогода дешавају н кад нема бура п олуја. Поред овога још зна се да непогодскнх појава има и у иоларннм иределпма. нстпна су оне све блаже . што се већма ириближавамо полу (северном). — Прогноза времена. (по Kaemt z-у). ирема изгледу запада и истока, кад Сунце залази или нзлази на хоризонат, а која је наведена на стр. 64 ове књпге, нема дово.ђно јасне паучне основе. За високе облаке (цирусе), о којима се говори на стр. 97, речено је како су састављени од ледених, иглица, иа се у доцнијем разлагању једнако зову „игличасти облаци.“ То би за нопуларно дело било довољно, алп се ипак могло узети онако, како се та ствар у метеорологији сматра. Цируси су састављени од леденпх крпсталића. призмпца. из којих не нада ништа, док су ледене иглице једна врста иадежа (имају п свој нарочити знак), лебде н падају обпчно пз ваздуха, некад н нри сасвим ведром иебу. Псто тако је многобројним методама, директнпм и пндиректним. ноуздано доказано, да се водена пара у ваздуху налази само у виду врло ситних капљица, а не у мехурићима, као шго је Keivton сматрао. Ово је мишљење пало носле радова Вгпске-ових п других, а специјално после мпкроскопских посматрања Assmann-овпх. За нлаЕетнило неба узето.]е како је то „ваздух у јако дифузној светлости“ (стр. 136—137), док је у самој стварп то врло сложена појава. 0 нојави плаве боје неба расправља се одавна, још од 15. века па до најновијега доба. У ночетку су је сматрали као субјективну боју ваздуха. у новије доба цочели сујесматрагп као објективну боју, иа онда да долази од озона и т. д. и т. д., док нпје најзад Briicke у једној чувеној расправи о бојама „мутних средина“ доказао, да величина оних еле.мената, који муте дотпчне средине, утиче врло знатно на боју њнхову. А „мутном средином“ -зовемо сваку ону матерпју, у којој се налазе растурене, сзспендоване честице друге какве туђе материје друкчије густине и друкчије подобности преламања. Ове честице морају бити тако ситне, да се не виде, већ само да слабе провидност целе средине — да је дакле муте. II ваздух је Једна таква „мутна средина,“ јер у њему увек има хетерогених честица, иа у свако доба и ситних воденнх капљица. „Мутне средпне“ изгледају само у пронуштеаој светлостп по боји жуте илп црвене, док у расугој („реФлектованој“) светлости изгледају илавичасте. Bn'icke-сва посматрања показала су и то, да обични закони рефлекси е и ирела.чања не важе il за oee тако сиКушне сусаендоване честице. Радовпма нак лорда Bai/leifih-a, утврђено је, да у .плаветнилу неба“ нграју важну улогу две ствари: величина сусиендованих честица и та-