Дело

Д Е Л 0 162 ште, код сељака више времена но код грађанина, те да измеђ љубавника настуии велика интимност. У љубави 11авла и Ђуле тога нема. У иризору, када се Павле и Ђула први пут састају на њиви, нити Павле познаје Ђуле нпти ЂулаПавла. Ади писцу је нотребно да тонознанство буде на брзу рукуи — разуме се-тако нбива. Не велимо да овакога чега није никад амогло бпвати. али тек свакојако боље је узимаги слнке, које се чешће и најчешће виђају, а не овако ретке. Оваква нагла интимност чини, те Карактери ПавлаиЂуле не представљају стидљиве слпке сеоске младежи, ма да им је говор сеоски: прост и наиван. Тек што се упознаше, тако рећи носле неколнко речи, Ђула већ слободно пристаје на Иавлову понуду, да се с њпме у будуће састаје п ноказује одвећ видн\ љубавну чежњу. Љубавни прпзорп иуни су сухнх u кратких одговора — све знацп журбе. овлашнога сликања унутрашњости јунака. Истина, није било преко погребно, алп тек би имало места разрадити у живој слици и оно „тврдоглавство* родитеља, које је овако впдно само у свцјим последицама. То би много боље било, но онај ирпзор, у којем писац прича, како je једном иутовао, иа сео u не знајући на „Ашпков белег,“ ту наишао на њ неки сељак, те му у разговору испричао ову причу. Овај је иризор као неки увод. Ношто нпје нпкакав животни део иричице и ношто је, сразмерно, одвећ велпки а ванредно сух, могао је сасвим пзостати. Као и свака „народна прича“ уметначки нрепричана. тако се н ова могла одмах, носле неколико претходних речи отпочетн Још и ово, најглавније Последњн нризор. када оно Ђула нресвиште од туге, у опису је. Држимо, да је то велика штета по ову нричицу, јер је нрпродно, да би се главна идеја (родитсљско итврдоглавством) још ужасније изнело, да се не овако у сухом, кратком опису, већ у лаганој живо изведеној психологијској студији изнела она голема туга и све веће очајање Ђулнно, када оно нађе деснпцу Павлову. Цртање њезпне унутрашњости од првога виђења те деснице на до издахнућа јој унраво је душа ове приче. Па, кад те душе готово нпкако п нема, онда јелако нојмљиво, колико је уметничкога у овој причици. Из свега, што до сад рекосмо, видп се да је Пнрон бољи од Ашикова гроба. Крајње је време, да се Јанко махне брнге заколичином, већ обрагн иажњу на каквоћу својих прииоведака. П иначе нам јо добро нознато, а већ u но издавачу се види, да се Јанкове иричице — ове што излазе у књижицама — све мање траже, што је знак, да је u читалачки свет све ситијн оне монотоностн , која наступа услед једноликости тпх махом скелега од лриповедака. Најужасннја морална казна за једнога нриповедача је заборав, — и то заборав joui за живота му, за доба пуне његове физичнс н ингелектуалне моћп! Ми можемо само желетп да тога не буде, а до Јанка једино стоји, да се од гога чува н сачува ! 8. аирила, 1896. год. у Веограду. м. н. н.