Дело

д ег л а 182 Пости и Борпвоје. па и он иости строго, по пронису св. Василија. Понекад мора да покупи сву снагу, да издржи тај пост, јер на што да вам тајим: у грдном је искушењу. Одавна је изишао из собе и спава у кошари при затворени врати. Али која вајда и тот кад нема ноћи а да га ђаво не искушава. Да кажем, да је то све само сан, не може бити, јер би био врло жив сан. Боривоје се бар куне, да је то чиста чистацка јава. Испрва му дође ђаво, те се лепо разговара с њпм. Каже: Хеј, мој Боривоје, куд си наумио?! У Турској је сад рат, у Азијп колера, на мору бура, а у пустињи дивљи зверови и безводност. Можеш ли ти, кукавче, свуда туда проћи а да останеш жив. Та нећеш море ни допостити; већ еи ослабио као добар хрт, а далеко су три године » Но Боривоје је слушао од оца Мелентија, како је ђаво кушао н Христа, те је сталан. Запушава уши, одмањује руком и вели: «Иди, сотоно*. Ђаво кад виде да не може лепим, почне претити. Док моли, он је мали, једва га има толиког, колико дете од 6 година, али доцније расте све виши и виши, на послетку је велики као тороњ, те га бречи о земљу, бије га и ломи му кости. Али све то не помаже. И онда се ђаво поново скупи, утањи, смањи и почне изнова молити; каже му и по десет нута: „Море, мани се ти Симе пекара, оставиће те. Идем ја сваке ноћи и њему, па видим да није сталан. , .м И кад све ништа не помаже, онда ђаво одлази, али се опет враћа у виду лепе жене. Та да знате само, како је страшно лепа та жена, „страшна је као читава војска са заставама”, што рекао иремудри Соломон. Она му говори, какав је будала био Василије велики, па се тако бајно смеје, нежно гуче и поверљиво умиљава, а њен врео дах опија, као мирис од нарда и шафрана, од иђирота и цнмета, од смирне и алоја . . . Боривоје, кукавни Боривоје, једва може да окрене главу, да је не гледа. Можете мислигн, како је тешко било то издржати, а понављало се скоро сваку ноћ. Кад сване дан, онда опег искушава Боривоја Нада, његова венчана жена. Дође му сасвим близу, близу, очима гледа му у очи, руку му метне на раме и