Дело

ВЕЛНКИ ПООТ т пита гласом који потреса до дна душе: «Боривоје, снаго моја, шта је теби? Ти сн болестан, пропашћеш”. Прошло je тако пуних шест месеца. Онда се Симина Јулка поче н опет смејати ио кућп, главу је подигла високо и не иде улпцом онако снуждена као пре. Сима се одрекао хацилуна, поста, Јерусалима, na на нослетку и вечна блаженства. Изео је за ручак целог целцатог печеиог ћурка, и сад не виче више на жену, чим му се приближи : «Остави ме, мани ме, не иди ближе, можемо ми н издаље разговарати". Сима се испрва стидео своје слабости, али шта ће. Брани се пред људима, како ннје могао да издржи искушавања сотоннна, који му је долазио сваку ноћ. Запиткују га људи: какав је на изгледу тај сотона, и како га ја мучио, а Сима им ирича. Страшна је била та приповест, само се многи зачудише, кад чуше, да је сотона био бео. Кад је тај глас дошао до Наде, она само јаукну. «То није бно сотона" рече, „то је била Јулка! А ја мог Боривоја не могу да одвратим од луда посла; он мене не волиц. И сад се иобеси и она. Не кука и не плаче више, но говори као увређена жена. Каже му: „Ако си се хтео посвећивати, што си се онда женио?! И ако хоћеш да те у каквој иустињи поједу курјаци, који су тамо велики као телад, зашто си онда иомишљао на децу?* Но Боривоје не попушта. У очима му је нешто, што сведочи да он није као Сима пекар, но да ће допостити до краја. Жао је многима Надпних суза, те се муче и онп да окрену Боривоја. Нарочито Ваја Спаспн. Био то најстарији човек у селу. те неког дана узе Боривоја нреда се : „Кажи ми, синко, какви су греси, који те толико притискују, да баш мораш у Јерусалим ?п «Ја ћу се о томе већ нсиоведити св. патријару на гробу Христову*, вели му Боривоје. «Та но, но ; не тражим ја, да се мешам у поповске ствари, само к о велим : млад си, неук си, па не знаш због каквих се грехова иде у Јерусалим. Кажи мп ираво : Јесн ли појео кад год црног, неченог мачка ? Боривоје, у мал’ се нз насмеши. «Бог с вома, деда, како би то било?!'*