Дело

184 Д Е

Л 0 « «Е, видиш, одмах сам мислио. Али кад ниси, шта ћеш онда у Јерусалиму ? Слушај ти мене, како иду те ствари. Још за мога детињства био у нашем селу човек богат, али тврд, једва је смео да се наједе. Звали га Гавран. Он је са женом стојао у малој комори, а предње собе издао неком Талијану, који је правио златне и сребрне наувице, гривно, бушио девојкама дукате и тако . . . Талијан био вешт, ишао но вашарима и зарађивао много новаца. Жена му знала кувати боње н од попине куварице, те се хранио госиодски. Мал, мал, те закољу ћурку, јагње, зеца. А Гавран је увек умео удесити, да и он буде код свог укућана, кад се једо печење. Талијан, шта ће, понуди, а Гавран не чека дваред, но једе за тројицу. Досади се то Талијанци, а Талијанке су враиже да Бог сачува те баш на Божић истури пред Гаврана велику чинију, а на чинији није да су делови, него све таки. Кад се Гавран добро најео, брише уста и говори : «Овако слатка печења нисам још никад jeow. А Талијанка онда истури пред њега кожу некаквог црног мачка. ^Кад ти је баш тако пријало.“ каже му, «ево ти бар да знаш, шта си јео)'. Гаврану позли, поремети му се здравље и почне венути. У сну му се показује онај црни мачак, тужно мијауче и вели: «Све су ти лекарије забадава, Гавране Од свију грехова највећи је грех појести мачка. За тебе сад нема лека и оироштаја све дотле, док не одеш у Јерусалим и тамо се не нокајеш”. Онда је, видиш, Гавран ишао у Јерусалим. Кад је иошао, испратило га је цело село до хатара, а кад се вратио, дочекали су га попови с литијом. Но наравно. оно је била друга ствар. А шта ћеш ти ? Што си за свога детињства свом разбио главу, а оног мало искрвавио бритвом, па зар и за то да трчиш у Јерусалим. Ко још те ситнице рачуна у нешто? Кад није био мачак сиавај мирно и ништа се ие бринн ; не треба теби Јерусалим. За то ти ја кажем, а ако мени не верујеш, можеш нитати и патријара, нн он ти неће казати друкчије”. Бадава је деда Баја тумачио гако темељно науку о греховпма, није му номогло. Па није номогло ни то, што свештеник узе Боривоја иреда се. «Не нрнличи се мени као свештенику”, рече, «да одвраћам некога од гроба Христова. Алн те морам ипак посаветовати.