Дело

209 ПОСЛАНСТВО И СМРТ НПКОЛЕ БОНЕ Седмнаестога новембра кнез Мато Менчетић, праћен Ма.шјем Вијећем, Сенатом и мноштвом остале властеле, грађана и пука, крене из двора на свечано задушје. Стварп републике бнјаху једнако завијене у маглн. Један је посланик внше био у тамницн. Нигдје нпкакве зраке скорога ослобођења. Али кнез на прпјестолу слушаше у оно јутро тријумФалне ријечи нада п величанства из уста о. Толомеја. којп узвишеннјнм патосом славњаше великога властелина и свога драгога иријатеља. Пристун бјеше достојан оне згоде. „Да је свемогући Бог допустио да иримимо пресвијетлога Николицу Бону иза сретно довршена посла утажпвши османски пркос и да га весело поздравимо за његове заслуге: некмоли овом нретужном славом и сјајнијем овијем плачем изнијети мучеништво великога сенатора!” Како бн цио град нахрупио на врата. да прими из његовијех рука повраћен мир! Ох како бп хитао у загрљај Сената и неизре цивом славом чуо посланик, како га називњу бранитењем н оцем домовине, н како би усклицима радости одјекивали храмови, куће. говорнице и трјемови! Све се те жеље провргоше у црно, „in sortem, locumqne laetitiae immigrat dolor, et bonae spei semina pene ađulta sobolescunt in lacrimas”. Пошто изазва утвару чаровнте среће која се у такав јад проврже. црквенн говорник узе да слави велнку породицу Бунића п да оне славне хриди удружи с његовом славом. Нацртавши неумрла Ннколичина дјела, посувши говор савршенијем мислима, Толомеј у ватреној перорацији не знамо да ли узорнијој у облику или дубњој у мислима, рече : «И тако у варварском шатору без пкакве утјехе у невоњи. оплакиван од свога друга и иотигптен од њуте несреће, умрије Николица. Умрије, а не оставн га ни на самртном часу она одважност, која га бјеше заннјела у очпту смрт. Умрије непромјен.Бив сред толике несталности среће: властелин, кнез, посланик, у домовинп, у посланству и у смрти. Па кад је баш пмао да умре, смрт му је служила само као доказ јунаштва. И дочпм се остали њуди разликују међусобно само друкчијим начином живљења, а смрт их све изједначи, то их je он барем својом смрћу наткрилио.... Отаџбпна му за његова доброчннства диже необорив споменик у својој повијести. Нпколипа ће жнвјети у њезиној слави. Ну ако евеђер нестална срећа није никада обећала злочинству, да ће Дело X 14