Дело

Д Е Л 0 Ш своју баштину, па да купујеш другу до женине. Осим свега. сад су људп слабо при новцу, сад је свак у највећем послу. — То право кажеш, рече Ђукан. А шта ми велиш за жнвотиње и за најамника ? Да идем сутра у Кланац ? — Иди. То се не може одгађ ти. Купи добру мазгу и нађи каква радишна млада човјека, јер су .вуди из горњнх крајева у најму бољи од наших. Ја пођем у школу. На Мартиним прозорима капци су били притворени. На вратима од дворишта стојала је Томка, држећи у наручју ФиФину. Обе су биле блмједе и жалосне. Ја пољубим ФиФину и хтједох да завргнем разговор, али ми се учини да шкргну капак и да Марта вири иза њега, те отидем врло невесео, размишљајући првн пут у свом вијеку о стварима сувише крупнијем за мој мозак. За мене већ није било сумње, да је зли удес нанио солдата у ту приморску кућу, у којој се дотле живјело скромно и задовољно, у којој се Бог прнзивао заиста од срца. Криво ми је било на тетку, на Марту на мене, а највише на удес, а за дивно чудо, нијесам мрзио Ђукана, јер ми га је правдала његова ћуд. «Шта је он крив што је лулавац?“ Ђукан сутрадан отиде на сајам, а два дана послије тога, Марга и ФиФина бјеху на ручку у нас. Жена се невјеровно преобразила за то кратко вријеме ; лице јој јо било нажуто. очи упале, усне блиједе; на махове би се загледала као уплашена и по мало трзала. Опазивши да је ја пажлшво иосматрам, она ми се потужи, како је прозебла на дан вјенчања. 11a одмах узе хвалити мужа како је болећива срца , како јој не да да излази, како је чува од промаје и нагонн да пије панрену ракију. Она је са заносом говорила о томе чудотворном лијеку. }> опште она је несвесно нонављала многе његове мпсли. увјерена да говори нз своје главе. Она га је увијек помињала с милоштом, — мој Ђукан, мој добри Ђукан, што но рекб мој паметни Ђукан! II једнако се говорило о њему, нп о чем другом него о њему, о његовој ирошлости, о његовој родбини, о његовијем насновама. До душе бивало је тренутака кад би се њих двије ћутке н ејетно загледале једна у другу. Саш након једне такве тишине Марта пзговори као за себе: «Оно, Бога мн, ваља истину рећи, мучан је човјек, тешко