Дело

— Видећеш ' какав је ! Није мени до рамена, а зуби му оволики. (Томка показа нокат на иалцу.) А што ie поједљив то је за приповијест. Жваће лагано, меље — меље, никада краја ! Ја сам вечерала и опрала судове, а он никако не престаје. А свачем се смије. Онамо у камари господар тутњи, псује Бога и Богородицу, господарица и ФиФина и ja цептимо као прутићи, а њему то смијешно, бештији једној! — А јесте ли шго разговарали ? — Ја сам га питала одакле је, а он ми каза .. ., не знам како се зове то мјесто испод Велебита. Вели: рођен је у планини. Вели : да је наход. Кад је био дијете, каже, да је хватао живе вучиће. Био је чобанпн, па служио по крчмама и код некијех попова. Још нрича да је умакао од војнице, да се крије, да му не могу наћи крштенице н — — ко ти га зна шта још. Ја мислим све лаже. — А није ти нншта рекао на то, што га је Ђукан ударио? — Па јесте. Каже : „За то je господар, па нека бије ! Нека он мене храни и одијева и плаћа, као што смо се погодили, иетнаест талијера на годину, па нека бије колико год хоће. Волијем, вели, да ме човјек туче, нег да ме какав млакоња милује. А господар Ђукан баш је жвр човјечји ! — Иди сад ! рекох јој. Ако те ускара, реци да се и наш 'маљиц био замео, па да смо га тражили! Томка отрча, а ја пођох лагано за њом. Чнм она уђе у двориште, дпже се силна граја. Чух врисак, рзање, лупатање врата. неке непознате гласове људи а међу њнма и Ђуканов који све надвика. Он се дерао : — Шпкуљо од шикуље ! . .. Растргнућу те ! Цријева ћу тп просути ... И — ша ! шикуљо ! Ја потекох. Срце ми је бГгло да искочи. Замншљао сам ужасну касапннцу — Марту и Томку гдје се у крви ваљају. Застадох иред вратима. Марта је викала с прозора : — Немој, Ђукане, ако Бога знаш ! Младо је лудо, можеш нокарати, али . . . — А шга ми ти ту попујеш ! виче Ђукан. Шта младо лудо, аиостола јој њезиног! Зар она једина у овој кући да нема жвр од мене. Треба јој ура да дође из суеједства. Ја јој кажем да је шикуља !