Дело

ТаУКАН СКАКАВАЦ 221 Томка цпкну : — Нијесам ја то ! Није ннко од мога рода то ! Не смијеш тп мене . . * — Мучи, јадна била ! викну неко. — Мучп, де ! додаје Марта. У кућу хајде ! — А што да мучим ! Нијесам му нн жена, нн сестра, ни кћи, да може са мном чинпти шта хоће, да ми може свашта говорити ! Пајпослије ја нијесам у најму код њега, него код тебе. Ја излазим одавдје с овијех стопа ! — Пдн ! II бо.ве је за тебе ! ве.ш Ђукан. — Отићи ће, остави је сад, вели Марта. Ја ћу, кошко данас, поручпти њезинијем, да њеко дође ио њу. Ја не могу сад на улицу с њом, кад је од дјетнњства код мене. кад мп ie о душн. Настаде мало тишине. Не знам да сам икад дотле онако био узбуђен и да ми је кадгод за неколико тренутака онолнка сила мисли у глави се pojiua ! Сав сам дрхтао од гњева н учиними се да тек тада иознадох ираву ћуд Ђуканову. Његове ријечн «зар она једпна да нема жвр од мене” показиваху јасно шта он хоће, што му је у крвн, — хоће самовласт без гранппа ! А што је најгоре, он је очевпдно у подложености према себи барабарио Марту, Томку, Курсупа, Лулину н Капурала ! Све је то њему потпуно барабар ! Ђукан започе промуклим гласом ! — Хајде, Курсупе , узјашн , нек јој буде теже днзати г . . . . ! А тп, Мијате, немој шмедлати око ње, него јој одмах дигни задњу ногу ! . . . Лулино, мир ! Одмах за тпјем чух хрзање, жагор и смијех њеког чудног дебелог гласа, што је тутњно као да из бадња допире. — Мпр, Лулино, апостола ти твога! виче Ђукан. А ти, дроњо, немој шмедлати, рекох ли тп ! Стој са стране и држи чврсто. Не може ти ништа. Курсупе, бештијо, на сапи се измакни па прплегни ! Држ’ де ! . . . Хај, Лулино, хај, не знаш ти још с ким нмаш иосла ! .. . Лу-ли ! Лу-лп ! Лулино, хоп-ла ! Ја промолпх главу. Имао сам шта н вндети !