Дело

223 ТаУКАН СКАКАВАЦ прави «бобов сноп“ — штоно се каже. Поге му бјеху кратке. враг кратак, глава велика и обла, ниско чело, илаве и буљаве очи, уста мал да не од уха до уха, зуби нлоснати и као снијег бијели. Имао је бујну као повјесмо бјеличасгу косу, а иначе бјеше ћосаст и риђих. чекињастих обрва. Па нрви поглед израз његова лица чинио се звјерскн, али је то било веома ублажено безазленијем изразом очију, које као да су се непрестано нечем чудиле и очекивале повод смијеху. Алп нространи кош, обле мишице и биволски врат, напомињаху снагу огангутана; видјело се да у оној тјелесини спава силна снага, која пробу1)ена страшћу, може починити чуда. Курсупу је могло бити највише двадесет и четири године. Одијело му бјеше горњачког кроја, све искрпљено ; био је бос, са прстом глиба на стоиалима. Лулина се опет ритну, али Ђукан не испусти ногу, него јој још тргну репом, те она зарза од муке. У исти мах 1\апу рал зањака, а кроз прозор доприје јачи врисак Томкин. Ја побјегох носећи утисак као да су Мартину кућу опсјелп сами ђаволи, са својим поглавицом Велзевухом и да је Томка прва жртва те нечастиве најезде, — гтрва, али, по свој прнлици, не најнесрећнија ! Истога дана у вече цијело је сусјество слушало како је Ђукан лијемао Курсупа и како се он дерао и молио: «Не uo трбуву, ћаћа мој ! А-јао ! удри куд год хоћеш, само не по трбуву, ћаћа си ми мој !* . .. Ја га сретох сутра дан кад је водио Лулину и Капурала на појиште. Он се гег. о држећи оглав и звиждукао. — А што не узјашиш, Курсупе ! запитах га као да смо стари знанци. Он ми намигну и рече : — Чекај док изиђем из улице, на ћу на Лулину, иа ћу све зечки ! И удари у смијех као луд. — А, што те био господар синоћ ? — А што га је вол»а ! вели Куреуп, слегпувши раменима. — А, шта би учинио да те ко други удари, — рецимо ја? Курсуп се накостријешн и шклкоцну зубма, те ме чнсто трнци подузеше. Па онда узјаха на голу Лулину и одпгра у сав трк.