Дело

282 Д Е Л 0 дима својим, нарочито после смрти Шилерове, охладнео био према Шекспиру, што се никако није слагало с понашањем њсговим из доба његова бавњења у Штрасбургу, кад је пун младићког одушевљења изгов )рио онај свој славни говор о Шекспиру написавши тада и : «Геца од Берлихингена,* који није ништа друго већ нроизвод оног одушевљења na Шекспиром. Промена у мишљењу о Шекспиру опажа се код Гстеа најбоље у низу његовнх сииса из године 1813.. 1815. и 1826. Они су ипдани под именом : „Шексиир и никако краја.” У тим кратким сппсима говори Гете о Шексниру као о неснику у онште и о Шексииру као позоришном писцу, а то је у оно време било судбоносно за упознавање Шекснира у Немачкој, нарочито за ноимање вредности његових дела за немачку позорницу. Он се врло јасно изразио, да се Шекспирови комади не могу представљати на модерној позорници, јер нису стварани за „очитеља,” — даље, посматрајући дела Шексиирова, налазимо да у њима нема много «дела отрасти и осећаја” колико „духовитих речи “ „Начпн, на који се представљају Шекспирови комади на садашњој бини, нротивречи духу самих комада, и онда морамо признати у корист Шекснирову, да иредстављање његових комада не доириноси ништа велнчипи његова генија." Да се задржимо за тренутак код ових Гетеових речи, и кад поновимо све што чусмо, онда се нећемо чудити што је Гете у истом том спису (у коме вели да уживање у Шекспиру није у гледању представа његових комада) дошао до овога по све логичкога закључка: «нема пријатнијег и слађег уживања, него кад са затвореним очима слушамо природним гласом рецитован Шекспиров комади, — при том не смемо никако сместп с ума, да садашња иозорница, и она на којој су се давали Шекспирови комади за време Гетеа, која није одговарала «духу комада”, имају многе сличности, ако не и истоветности, које су ио Гетеовим речима: срасле са жељом, да се постигне што већа природност са машинеријом, сликар. уметности н т. д. Да нас не би рђаво схватили, морамо рећи, да не мислимо Гетеу пребацивати ни за што, јер је сам, својим доцнијим тврђењима, потро све оно, што је у средњој периоди свога литерарнога рада говорио о Шекспиру, дајући у свему Тику право, т. ј. да Шекспирове комаде треба давати у свој својој про-