Дело

298 Д Е Л 0 Mu с тога немамо намеру да књигу г. Ристпћа иодвргнемо оцени, као динломатску исторпју нрвога рата који је Cpuuja повела протпву Турске за ослобођење своје браће п за своју незавпсност. Узимајући ]е за оно што је она у ствари, ми ћемо у главном с једне стране узетп у оцену политичку радњу г. Ристићеву u других наших меродавннх чинилаца који су имали утицаја на одређивање нравца тадашње српске полигике, а с друге стране указаћемо на оне празнине, у излагању, које нам саму ту радњу остав.Ђају у тами. Када се нрочита књига г. Ристићева, први u најсилнији утисак који од ње остаје, који потискује све друге осећаје u све друге реФлекспје, тај је: да Србија у годинама 1875—76 HHje водила догађаје, нијеутицала на њихов развој, није шта впше ни имала свога одређенога циља, нпје знала једном речју шта хоће и шта јој њезпни интереси налажу да чини. Догађајц који се развијају без знања Србијина и мимо њене воље, које други инсценираЈу ирема својпм пнтереспма u својим ножудама, ангажујуСрбију поступно, ироводећи је пз дана у дан несвесно кроз разне етапе, које се најзад завршују њезиним огласом рата Отоманској Портп- Србпја, то је жалосна истина, коју нам г. Ристићева књига не открива (јер је она и upe ње позната била), алп коју она новим снажним аргуменгима утврђује, у судбоносни.м годинама које огварају носледњу Фазу Псточнога Питања Huje своја, не уме да се нрпбере, да уочи своје народне интересе, да удари нутевима који воде њпхову задовољењу. Србнја у годинама 1875—76 служи као средство туђинској политицп. У ирелеће 1875 год. пукл.ч је пушка невесињска, оглашујући устанак противу мрскога турског господарства. Наслањајући се поглавито на аустро-угарску границу, добпвајући средства за борбу u потпору у доброво.Ђцима из свију српских крајева, преко аустро-угарског земљишта, усганак се поступно ширио, губећи чисто локални карактер u узимајући све то јаче дименсије великог народног покрета. Ствар је даклеморала биги очигледна, да се устанак херцеговачки, и ако не би био неносредно дело аустро-угарских подстицаја, одржавао u развијао пријатељским расположењем, на чак и акгивним учешћем аустро-угарским. Аустро-угарска је имала, то је морао бити логичан закључак, који се сам собом наметао српским државницпма, својнх нланова, својнх цпљева па Балкану. II кад је она било покренула, било прнхватила херцеговачки устанак и доиустила му да са развија дуж њезиних граница, она је морала гајити намеру да се њиме користи у интересу тих својпх нланова и циљева. Недоумице није могло бити о томе, који су ти циљеви аустроугарски, шта уираво хоће, шта тражи Аустро-Угарска на Балкану. II не само да се могло одмах у тврдо знати, да ће ири огварању Источнога Питања Аустро-Угарска у првом реду узети на око Босну и Херцеговпну, него је исто тако лако било разумети, да она у гаквом случају неће паићи ни на какве озбиљне сметње остварењу својих жеља.