Дело

КРИТИКА II Г.ИБЛИОГРАФПЈА 3U L ћимн нружа му обилату помоћ. Од како је пукла пушка невесиаска C’pбија, солидаршиући се у сваком погледу са устаничким нокретом у Херцеговини, свесно пли несвесно залаже све своје силе дасе Источно Интање што нре и у што иунијој мери узме у решавање. Србија не само да својим новцем и оружјем , својим добровољачким четама и својим емисерима даје устанку живота, својски га распирује и груди се да му даде керактер оиштег народног покрета, него u разним маниФвстацијама у корист устанка, наоружавањем и мобилисањем своје војске, она знатно доприноси, она нагони, могло би се рећп, Европу да устанички нокрет узме у ностунак као нојаву која прети општем евронском миру, и да отворн иоводом њега дипломатску нптервенцнју. Каљевићево министарство развнло је већ било с пуном паром ову политнку која је Србију немнновно морала одвести у раг противу Турске. Кад је састављен био други кабинет Стевчин, у ком је, као u у првом, г. Рпстпћ бпо душа, и који је одмах и добио назив акционога министарства, питање о ступању у рат било је већ виргуално решено. Србија je у том тренутку била ангажована у толикој мери, да се већ нпје више могло ни помишљати па одсгупање. Србија ннје смела нп у ком случају раскинути своју нуну солпдарност са народним српским интересима у Боснп и Херцеговини, а тада се већ та солидарност није могла друкше маниФесговатп но уласком Србије у рат. Међутим улазак Србнје у рат био је свакако најзгодније, ако не u једино и неопходно' средство, да се створн непосредан повод за претварање дипломатске пнтервенције у оружану интервенцнју. У својој књизи г. Ристић је добро маркирао моменте који оу нретходили саставу акцпонога министарства. Она утврђује, сигурнам, солидним, доказима, да се ступање у акцију не може ставити у одговорност акционом мпнистарству, већ да је оно ресултат целокупне политнке* коју је Србија водпла од самог почетка устанка. Та полигика, ваља нам одмах констаговати, водила се уз опште одобравање чигаве земље, бнла је нзраз расположења н жеља читавог срнског народа. Прогпву ње иије било ннкаквог озбиљног покушаја реакцпјо. Ннко се у Србији није залагао да њу сузбије. да огледа унозорити народ српски на штетне, на опасне ресултате које она може собом донетн. Што је њезино нзвођење нало у део г. Ристићу, то ће јамачно бити не с тога, што би се г. Ристић имао сматраги као главни њезин носплац, већ више зато што је његов глас п његово искуство било неоиходно ногребно употребиги у тако крупним, тако судбоносним нословпма1) ') Замисао г. РистиКа, да сс у иоследљем дваиаестом часу огледа избекн рат решаваљем босанско-херцеговачког иитаља на тај начин, што Ке се поверити мисија за умиреље устанка Србији и Црној Гори, била је сасвим илузорна. Писмо које је кнез Милан био упутио великом везиру могло је имати смисда само као једна врста сомације, која згодно може послужити као непосредан претекст објави рата. Апсурдно би било и помислити, да Ке се Норта у тадаљем стаљу ствари, после онако одсудног одбијања