Дело

308 Д Е Д 0 и тих последпца може само тако нестати, ако би нестало и самога човека са лпца земљина, плп бар у најмању руку ако би се успело да се из основа пзменн и ублажи његов ненаситп егоизам. А пошто то није могуће, то су, велн се, узалудне п све мере Koje предузимају друштво и држава да разним поиравкама ублаже беде п пзгладе економске неједнакости. Прнвредним поретком владају, гврде представнпцп економног либерализма ириродни законп онако исто сталнп као што су законп фпзичке природе, и људп нису у стању да нх мењаЈу, нитп би требало да то чине све и кад би могли, јер су они за данас најбољи, бољн од свију позптивних закона којима се само спречавају благодегна дејства с-авршеног природног поретка у друштву. Писац напушта то колнко једнострано толико п настрано гледиште које води одрицању свакога напретка. Он узпма да је лични интерес најјачи покретач рада, али сматра да има u других иобуда којима се човек при томе руководи, поред осећаја о себи самоме у њему се јављају и осећаји соиијални. „У самој прнродп људској посгоје две основне сасвим нротивуборне тежње. или уирав два сунротна нагона : љубав према себи самоме (егопзам), која је неоснорно u no правилу претежна п нз које потиче цео круг мучних иривредних радова људских у циљу самоодржања и лепшега живљења људског, u учешће или наклоност према ближњима (алтруизам) из кога се развија осећај заједнице (љубав према својима, земљи и своме народу, отаџбинн и човештву — оно што Немци зову Gemeinsmn)“ (28). Само номоћу те две врсте сунротних мотива којн се испреплећу у човеку даје се разумети прив]»едни живот људских заједннца. Јединка сама но себн ннје ништа. Као но многим тако н но економној страни она у битности зависн од евојих ближњнх. уирав човек је могао ностати оно што је тек развигком осећаја нрема својим ближњим. Економни индивидуализам не одрпче да у човеку постоје нобуде противне егоизму, али сматра да им није места на пољу економном Кад је само реч о тековини богаства оне шнчезавају, губе се, нли бар ностају тако незнагне, да се могу не узимати у внд па опет да сс због тога не падне ни у какву погрешку. Проучавање нсихолошких мотнва једне и д|>уге врсте само uo себи HHje довољно да се дође до нравих истина. То је само једна страна истражнвања. Писац нридаје толико нсто важностп п проучавању снољних Факата која су одсев друнггвеног сгања, често и несвесне тсжње пзвесне епохе, и само на основу ресултата добнвеннх по обема странама истражнвања може се поуздано прнступнти ностављању теорпја. Ту сад природно долазимо на мегоду испитивања, питање око i.ojera се још воде узалудне распре, па се често но њему н школе обележавају, на пр. стара школа назива се дедуктивном шго у њсном начпну нзналажења истнна преовлађује дедукција. а нова сс зове историјска нгго посматра нојаве у њнховом uctojhijckom лостајању. Г. Вујић стоји на гледишту иоследње, иут на сваки начин поузданпји. Метода у економној науци но њемује историјско-индуктивна и сгатистичка која истраживањем обу-