Дело

309 КРИТИКА И БИПЛИОГРАФИЈА хвата иривредни живот у нрошлости н садашљостн. „Псгорнјско истражпвање казује нам постанак и развитак привредних облика; с н»им упоpejo нде и опажаЈве суврсменпх чињеница; а градиво које нам ноглавито статистика иружа казује нам опет садашњост прмвредног живота; на овој основи могу се тек поставпти теорије и то ноглаваго путем аналошког искључивања*' (48Ј. То је пут крјим но мишљењу иисца ваља поћи у истражнвању, нарочито тежих u заилетепнх појава којн доминирају развитком науке. Факта историјски иснитана и нроучена илуструју теорпјске нринципе и одређују у неку руку границе до којих извсс-не истине могу да важе. Као нгго се помоћу историје расвегљава иривредни живот у нрошлости, тако се он сазнаје помоћу стагнстике у садашњостн а обадве скуиа имају да нам иокажу иут будућностн. II од када су нсторијско-етатнстнчка нстражпвања нашла јачу нримену на пољу народне привреде и саме су теорије добиле иостојаније облике. Али нз гога не треба известп да писац одбацује дедукцпју, да нанушта свако извођење п днскусију иринцппа н да се просто ограничава на дискрипцију п гомнлање Факата која су сама но себи нема. као што неки од новнјих иисаца показују у томе нравцу доста прононснрану тежњу. На иротнв. он велп како „и на пољу нрнвредннх појава као у онште прп сваком испитивању природе и жпвота, индукције u дедукцнје спајају се ипак на крају крајева у једну нераздвојну целину коју сами људи цепају нрема томе како кад и како где која половина претеже нрема разнрј нрироди предмета који се испнтује, али која је у суштини увек једноставно орзтжје разума људског“ (47). Индукцпја п дедукцнја не нскључују се но се иомажу и донуњују, само ирва ваља да нретходп другој. Дедукцнја је без индукције празна, а пндукцнја без дедукцпје нема, обадва нроцеса чине једну целину. Као шго десна и лева нога по уноређењу Шмолерову, служе иодједпако ходу, тако пндукција п дедукција иомажу иодједнако мисленом апарату у проналажењу научннх истнна. Класичној школи не замера се толико шго се служи дедукцпјама колико на томе што њезине дедукцпје не почивају на тачно псинтаним п овереним иоставкама, на нр. иогрешна је ноставка: да је егоизам једини нокретач радљивости и да је један исти код свију народа и у свпма временнма, јер вндесмо да нма и других покретача којпма се људи опредељују у својим акцијама. Једно од најважнијих нигања које дубоко засеца у основнп поја.м науке јесте еитање о то.ме: да ли су нривредни појавн н закони који њнма владај} апсолутни u неиромен.љивн, или су само релатнвни. то јеет да се мењају према временим, просторним н другим прнлпкама, јер закључци у погледу нрактичних ресултата та два гледишга нринцпиијално се разликују. Г. Вујић, одмах можемо рећи, засгуна ово друго гледишге. Пре свега он покушава да схвати науку статичко-динампчки, то ће рећи посматра нојаве који су предмет њеног пзучавања у етању мира, таквн какви су н у попрету или непрестаном развијању, гледишге сасвим у духу модерннх социолошких нринципа. „Газвој привредних