Дело

312 Д Е Л 0 алн тако да сама природа прп томе пгра главну улогу, п у томе појму ишло се тако далеко да се тврдило како бп законп пропзводње бплп оно што су чак п онда кад не би бпло човека, толпко се потцењивао њогов утпцај на прпвредни развитак. Такав ггојам истакли су прво фпзиократп. Онп су иретерано тврдпли да је једино земљорад продуктиван на дакле и јединп пзвор богаства, заснивајућп то своје тврђене на ногрешној поставци да земљпште (прпрода) пропзводи само од себе под утпцајем природнпх закона, одакле је потекла мпсао о чпстом ирпносу земљорада. Адам Смпт, гледећп да побије то једнострано мишљење, етавља се на сасвим супротно становиште, јер пзносп да је богаство у раду, и тако економпја постаје наука о раду. Назорп Фпзпократскп и Смитовп послужили су социјалпстпма као полазна тачка у постав.љању њихових теорпја. Кад земљиште, веле они, пропзводи без удела човекова рада, онда нојединци немају право да га присвојс, оно не може бпти иредмет ирпватне сврјине и за то треба да прииадне друштву С друге стране, кад је у раду богаство, ваља u да нрипадне раднпцпма. то јест онпм лицпма која се баве ручнам радовпма и непосредно мењају облике матерпје. Cmu't пзрпчно велп како је у првобитном стању које је нретходило заузимању земаља п гомилању капптала целокупан пропзвод рада прппадао раднпку, нпје пмао да га делп нп са власнпцпма земаља ни са каппталнстима Зато се соцпјалисте највшне хватаЈу па веле да би то и данас тако било да се то сгање није изменпло друштвеним установама. Једно п сувпше апсолутно мпшљење ириродно је изазвало друго и себп супротно. Тако обично бпва на тако је бнло н овде. Сувишено прецењивање једног пли другог Фактора посебно, природе или човека, створило је супротне назоре горњнм, а на пме отуда су логично изведене теорпје о аграрним и индустријском колективпзму. II данас има ппсаца који при томе падају у једностраиост. то јес-т у колико ирецењују улогу једног у толико потцењују улогу другог Фактора. Тако недавно умрли Лавле узима у вид ноглавито улогу човека у народној привреди. „Политпчна економпја је, велп белгнјски економиста, наука која има да одредн какве законе треба људи да усвоје па да дођу до највсће обплности корисних добара. да их нравично расподеле и рацпонамно потроше“. Ирво гледиште по коме се придаје сав значај природи н но томе узима да је економија науке о матернјалном богаству — стварима j'e дносграпо је, јер у том случају она бн бпла прнродна а не социјална наука, гледиште иогрешно у томе смислу што посматра богаство апстрактно а не у односу према човеку н његовим нотребама. Друго гледиште исто је тако непогпуно, пошто се по њему губи утицај природе н сва улога пјшдаје се вољним радњама људским. Међутим неоспорно је да обадва чиниоца угичу на образовање н развитак економних облика. Друго је нитање који од њпх претеже, да ли човек или природа. У ночетку ,је на еваки начин била природа све н сва; човек је живео од онога што му је она бесплатно пружала. Данас виидмо да човек узима пре-