Дело

Д Е Л 0 320 имади учпнити једну примедбпцу која нп мало не одузима важност делу а то је да је материја ове каиге мало прегледнпје изложена, на пр иодељена на главе и одељке, jep би тако, чини нам се, оставила потпунију слнку у читаоцу. Језик је изврсан, стил течан и нриступачан шпрем кругу читалаца. Дело г. Вујића топло ирепоручујемо ученицпма који слушају народну економију а и сврј омладини. У њему ћс она наћи нуно занимљивих и корисних ствари. увидеће да у сонијалном жпвоту никада не треба правити напрасне скокове као што нх не правп ни сама природа. II кад то увиди прегнуће на озбиљнпји рад којије очекује, пе заносећи се западњачким космополнтичким и социјалисгичкнм идејама које су производ посебнпх прилика економних, а које се не могу, нити би то за данас било паметно. уноспти у наш соцнјално-економни строј који бн са гледишта друштвене поделе добара могао послужити као идеал западним народима, и зато ваља настати да се као такав одржн н нриродно развнја Мнл. Ј. Радовановић Бијеснп Роландо, витешки еп у 46 ијесама. Спјевао Лодовико Аристо ; препјевао српски Дригима СтанојевиК. Издала Српска Књмжевна Задруга. Београд, 1895. г. Оно што се овоме преводу мора најприје замјеритп (па та замјерка отишла на адресу онога којн је дело превео, или друштва које га је издало) то је његово ступање у грађанску заједницу српске књижевне републнке без и најмање п])Опратице са стране онога и онијех који су се подухватплн да нас са њпм упознају. Ја са.м ту скоро. нишући ц Поповпћеву нрсводу Дон Кихота, дао нзраза своме чуђењу што се онако знаменити умогвори као игго је Сервантесово ремек-дјелс, уводе у нашу младу н клаеичним књигама још ос.кудпу литературу, некуд, рекао бпх, крадимице, неевечано, баш као да се своме ново.м руху стиде: док је, напротив, ствар позната како у другпх на]>ода класична дједа еветске књижевносгн не стичу то почасно грађанство, а да се о томе Фнкгу оиширно не говори у .јавној штампи, као оно ти о „књнжевном збптију‘5 које може да заннма сву интелигенцију једнога народа. Ми смо Срби досле стеклн у вншс мање срсћном цреводу неколико туђнјех класика; не говорећн о античким дјелнма, ми смо дојако, од чисто белетристичких умотвора, иосрбили трн-четирн дра.ме Шилерове, двије комедије Молијерове, први дио Гегсова Фауста, Лесажов роман Хил Блас, Најронов појем Дон Хуан, Лзермонтовљев Демон, Шилерово Бвоно, и још гдјекоје зјшо или зрнце туђега књижевиог бисера ; па какојс наша књижевна журналпстпка (кажем овлаш књижевна журналистпка а нс лкритика“, јер о митима нећу да говорпм); иа како је, вељу, наша