Дело

КРИТИКА И ВИБЛИОГРАФИЈА 321 књижевна журналистика та дјела нредусрела, читалачкој публици нриказала и, дајбуди, новела рпјеч о књнжевној вриједности односнијех превода ? Скоро никако Но, што се код нас јавна штампа слабо осврће на литерарне појаве ове врсте, то је, дабогме, ствар жалосна, али се донекле објашњује нашим заиста нлачнијем друштвенијем н културнијем приликама па и тпме, шго код нас јалова иартијска политика још једнако сав душевни жпвог апсорбује ; али да и сами нреводиоци и издавачи туђијех дјела дају пример те, да се благо изразим, неиажње према великпм умовпма, чнје нам радове у нашком руху приказује то је оно што се не да појмпти, ни онравдати. С тога се никада неће моћи довољно замјерити г. Драгиши Станојевићу и односно Срнској Књижевној Задрузи, што су ово Ариосгово ремек-дјело турили у свијет онако „incognito". рекао бих скоро, кришом не рекавшп ни ријечио књижевничкој п умјетничкој вриједности самога дјела и о карактеру његова творца, као да се збиља радпло о преводу каква Димова илп Золпна романа, који ће се заборавпти још ирпје него ди се прочига. У краткој се напомени на челу књиге каже, до душе. да је увод намјерно изостављен, да се чпталац прије уиозна са овијем радом Ариостовим, како би кашње могао боље разумЈети ц контролисатп оно што ће се о спјеву, његову творцу u о ирепјеву казати на завршетку цијелога д]ела (за овај је мах Станојевић превео само дванаест ијесама) алп свак увиђа е је тај аргуменат — све кад би смо га и за сухо злато узели — ио све лабав ; јер колпко пх је међу члановима Срдске Књижевне Задруге, а и у опће међу читаоцима српеким, који су шго ближе чули о Ариосту н његову ремеку ? А кодико их је и међу књижевницима српскпм, који од тога дјела нознају нешто више, но што су о њему могли прочитатп у Шеровој „Историјн оиште књижевностп“ у иреводу Стојана Новаковпћа ? Ја мним да неће бпти претјерано казати. да је Орландо'), ако изузмемо можда којег ироФесора странијех литература и гдекојег Срба прнморца, свим осталиЈем Србима познат отприлнке ооаке као што им је нознат Осијан или Махабарата, на име књига. која се нознаје тек ио чувењу. Како се дакде год о самом нреводу г. Станојевића судило, оскудица ма и најкраћег предговора ка овом првом сриском издању Eujecnoi Орланда сачињава, у мојијем очима, голему погрјешку, коју чисто не би могуће бнло схватиги, да нам о тој аномалијн Срби нреводиоци п пздавачи не дадоше досле неколнко еклатантних примјера. Но сад — како му драго. Док нам Срнска Књижевна Задруга приреди п накнадно иружн оно што је „нашла да је најбоље“ да се каже на завршетку дјела, ми ћемо уиотребпти ову ирилику да кажемо }>ијеч двије о самом преводу г. Станојевпћа. *)*) Г. СтанојевиК узима ову ријеч на њену извору, те преводи Ро.гамдо; но, у том је случају иотребно казати Ролан (Roland). Ја волим, према талнјанскои, писати ОрланАО. Дело ХШ М. Ц. 21