Дело

Д Е Л 0 322 Издавачица нас Задруга у својој биљешци опомиње, како ово дјело нијс нревођено од ријечи до ријечи. „Ко нажљиво чита оригпнал, моћп Ке лако разликовати скоро у свакој стрОФИ главно од саореднога, суштпну смислу и љеиоги од ситнпјега накита. којим пјесник строФу реси. често ради стиха и слика. Препјев је оваЈ слободан, али се његова слобода креће само у границама тога снореднога, такође стиха и слика ради. Иначе, строФа у преводу одговара строФи у оригиналу.* Превод овај дакле спада у оне, што их уобпчајеном Фразом називамо „слободннмц, и то је заиста једини начин, којим се оваке врсте спјев могао српски нревести, а да се уједно очува нека умјетничка Форма у препјеву; пначе кад би се овака дјела, у којима спољашњи облик има толико удјела, хтјела да преведу од ријечн до ријечи, тад не би остајало него један чут: превод у прози. Но и ако су преводиоцу, у слободном превађању, куд и камо слободне руке у границама, тако рећи, декоративне стране преведеног дјела, треба опет у слободу употребити... сит cjrano salis; на име. имајући увијек обзира на опћу интонацију и дух којима је оригпнал црожет, да би се што већма очувала његова изворна Физиономија. А, колико сам могао опазпти, прочитавши један цигли нут овај српскп препјев, мени изгледа, као да г. Станојевић није на ту чињеницу довољно пазио, кад је Орланда преводио. Јер и ако је Арисго, као што са свијем згодно каже Шер, „обрадио своју грађу не с озбиљнпм одушевљењем као иретходницп му, него с оним грациозним хумором, са врашком сумњом, која је тако удесна и тако складна са природом талијанском*, његово се пјевање не израђа онет зато у нусту игру реченица. Фина и здржана иронија којом је сав Орландо прожет, не избија никад на видик у иројикомичким изразима налик на оне, којима је зачињен Тасонијев Отета Кова (LaSecehia Rapita). Госн Станојевић као да је то впше пута заборавио те се тако на више мјеста свога препјева о ремек-дјело Аристово огријешио, приказУЈући га ерпским читаоцима у облику, који не одговара ни мало opuгиналу. Пошто се радило о нреводу слободном, о иреајевању, није тре<5ало, онет велим, да се строго држи талијанског текста, те га ја не бих знао кориги што је он тај текст, кашто, по сво.јој вољи збпјао или развлачио ; али он никако није био властан да мијења u тон којпм је Ариостов ен спјеван, јер се у том случају препјевање може врло лако да извргне у народисање. Ла ћу о томе овдје навести само неколико нримјера. У оргнналном тексту, 24-та стрОФа ирве ијесме, у којој се прича како је мавар Фераго (Ferrau), ue могавши сустићи лијепу Анђелику'» стао ио ријеци рпбати утопљени шљем, али утаман, јер га бјеше затрпао силан иијесак ; у оригиналном тексту та строФа гласи овако: Pur si ritrova su la rivera La dove Ге1шо gli oasco nelT onde. Poiche la donna ritrovar non spera,